Приказивање постова са ознаком Традиција. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Традиција. Прикажи све постове

07. септембар 2017.

Манастир Крупа - 700 година постојања (Емисија "Расен")


Централна прослава седам векова постојања манстира Крупа одржана је у Обровцу, на дан манастирске славе, Велику Госпојину 28. августа.  Ноћ пре обележавња служено је вечерње богослужење, Свету литургију предводио је Његово високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански Порфирије уз саслужење владика Српске православне цркве.

Литургији је присуствувао велики број верника из Хрватске, Републике Српске, Србије и европских земаља, након чега је приређен културно-уметнички програм.


Ове године окупило се неколико хиљада људи више него претходних година. Из Батајнице су дошли чувари Христова гроба.

Присутним верницима обратио се Његово преосвештенство епископ далматински Фотије који је поручио да српски народ мора поштовати своје светиње и манастире. 

"Браћо и сестре велика је духовна радост бити данас овдје. Морамо бити заједно и показати да смо народ православни, хришћански и Божији", рекао је епископ Фотије. 

Председник Савеза Срба у региону Миодраг Линта оциенио је да седам виекова Манастира Крупа говори о готово миленијумском постојању Срба у Хрватској. 

"Овај манастир свједочи о снази, отпорности и жељи да српски народ у тешким временима опстане на овим подручјима. Морамо чувати нашу традицију, вјеру и културу", рекао је Линта Срни. 

Он је нагласио да мора бити створена економска перспектива за опстанак Срба у Хрватској. 

Председник Српског националног већа у Хрватској Милорад Пуповац рекао је Срни да је седам векова Манастира Крупа историјска потврда вековног живота Срба у Далмацији и Хрватској. 

"На данашњи дан традиционално се овдје окупљају Срби са ових подручја, али и из Србије, Републике Српске и земаља ЕУ. Овај манастир је врело које људе окупља, привлачи и има снагу која се мора са пажњом чувати", нагласио је Пуповац. 

Он сматра да је неопходно учинити све да би живот Срба у Хрватској био бољи. 

Литургији је присуствовала амбасадор Србије у Хрватској Мира Николић, велики број верника из Хрватске, Републике Српске, Србије и европских земаља.

У Обровцу, градићу поред Задра, некада је живело више од седам хиљада Срба. Данас их је свега 1.000. После "Олује" тај крај је опустео,

Обнова Крупе почела је 2000. године, па се у велелепном манастиру одвија монашки живот, оне малобројне Србе дочекују архимандрит Гаврило и владика Далматински Фотије.

ТВ Храм објавио је и позив да се помогне обнова ове најзападније задужбине благородне лозе Немањића, манастира Крупе у Далмацији, слањем СМС поруке (за кориснике МТС мреже) на број 2407, у којој ће се укуцати број 32, а која кошта сто динара.

О историји и значају манастира можете послушати више у емисији или прочитати у тексту на страници Расен:
http://www.rasen.rs/2017/07/sedam-vekova-manastira-krupa-u-dalmaciji




Прочитајте више »

05. септембар 2017.

Српство Меше Селимовића

Лик књижевника Меше Селимовића (1910-1982) често се у последње време јавља у мозаицима знаменитих Бошњака, који у креирању националног идентитета вуку вертикале и траже корене чак и онамо где их нема и не може бити. Меша Селимовић је већ у младости знао без дилеме којој нацији припада, коју веру исповеда и којим језиком говори. Зато, првенствено за оне који би данас да га учине нечим што није, а тиме и да оскрнаве његов живот и дело, вредело би се подсетити његових речи и написа. Биће да његове речи и подсећање на њих не раздвајају, но спајају све оне који су спремни да очима виде и ушима чују.

Уторком од 18 часова емисија Расен на радију Сербона
http://www.radioserbona.rs

Прочитајте више »

22. јун 2017.

Српска народна гарда у Котору, основана 1862.

" Српска народна гарда, та једина српска установа у Боки Которској под оружјем, која је у томе погледу сачувала чисто народни карактер, навршује ове године педесет година од како постоји." ["Цетињски вјесник", 5. мај 1912.]

Прочитајте више »

12. март 2017.

Sasvim prirodno: Milena - žena koja se ne predaje

Далибор Дрекић | 15:13 |
Оставите коментар!




За сваку промену у животу потребна је храброст али и свест о томе шта нас заиста чини срећнима. Већина нас живи живот масе, крећемо се по инерцији, одлазимо ујутру на посао, зарађујемо, плаћамо рачуне. Многи помишљају и прижељкују нешто другачије, неку промену, али се не усуђују да изгубе сигурну плату, пензију, да оставе живот у ком нису најзадовољнији, али у ком је бар све познато. Живећи у том калупу, учимо да будемо срећни углавном због нечега што смо купили или несрећни ако пак нисмо. Одувек сам трагао за примерима који живе ван шаблона, који имају ванматеријалан систем вредности, који живе у складу са природом и који бирају слободу пре свега. Управо таква је Милена Мазић (74), жена која је оставила живот у Паризу и пронашла своју срећу у брдима изнад Петровца (ЦГ) где чува стадо коза, прави сир и прави планове за будућност.
Прочитајте више »

09. март 2017.

Бачка тврђава, најзбачајније средњовековно утврђење у Војводини

Тврђава Бач или Бачка тврђава је средњовековно утврђење изграђено у месту Бач на меандру реке Мостонге, леве притоке Дунава. Представља најзначајније и најбоље очувано средњовековно утврђење на подручју Војводине.


Материјални остаци, пронађени током систематских археолошких ископавања јасно потврђују да је локалитет на коме се налази средњовековна тврђава у Бачу са предграђем био насељен у континуитету од праисторије. На простору под темељима видљивих зидова постојало је насеље из периода млађег неолита – пре шест миленијума, које је живело и у бронзаном, старијем и млађем гвозденом добу, а постоје индиције за праћење Келта и живота у периоду касне антике током III и IV века.

Први трагови о насељу Бачу потичу из периода цара Јустинијана I, када цар помиње Бач у свом писму из 535. године, у контексту стварања нове византијске архиепископије и прикључења дела провинције Јустинијане Секунде „quae in Bacensi est civitate“.

Бач је 873. године био Аварско утврђење, у његовој околини забележене су богате аварске некрополе.

У Салцбуршком летопису из 873. године помињу се простори између Дунава и Тисе, где су настањени Словени, Авари и Хуни, као и то да су бачку тврђаву држали Авари. Недовољно је расветљено присуство и улога Словена и варварских колонизација, као и континуитет рано успостављене црквене организације на овом простору.

Заједно са Калочом био је седиште надбискупије, омиљено место за забаву, које су посећивали многи европски владари. Будући да се налазио на јужној угарској граници потпадао је и под власт Византије, а било је и сарадње и сукоба са Немањићком Србијом. Посебно је значајна била улога Бача у одбрани западне Европе од надирања Турака.

Тврђаву Мађари затичу као земљану, а Анонимус је назива „старом“. Средином XИИ века Бач је био толико значајан да га је арапски географ Идризи 1154. године убележио у Рожерову карту света, односно у „Географију“, књигу која прати карте, записавши: „Бач је гласовито место, којег убрајају међу остале велике градове. Ту се налазе пијаце, трговачке радње, занатлије и грчки научници… Жито је пак јефтино, јер се може наћи у изобиљу… Бач и Ковин су велики извозни врло насељени градови. Они су главни градови Угарске земље, који имају највише грађевина и у њима се живи у изобиљу на највећим сеоским поседима.“


За време владавине Арпадовића Бач је краљевски град и средиште бискупије. Године 1241. Бач су разорили Монголи.

Тврђаву је саградио 1338 – 1342.  угарски краљ Карло Роберт Анжујски (1310-1342) како би спречио притиске српског царства на угарску границу.Ово је време успона цара Душана и међусобних српско – угарских ратних сукоба, што је краљ Карло навео у једном писму као опасност и разлог за предузимање радова на тврђави у Бачу. Дограђивање и ојачавање тврђаве трајало је непуна два века. Радове на утврђивању и прилагођавању новим војно – инжењеријским захтевима водили су надбискупи, који су често били и жупани.

Тврђава спада у тзв. водене градове, јер је са свих страна у широком кругу била опасана рововима испуњеним водом, а прилазило јој се покретним мостом. Плато на коме је подигнут утврђени замак захвата површину од 8.700 м2. на угловима се налази пет истурених одбрамбених кула, међусобно повезаних масовним бедемима. Источни део тврђаве био је најбоље брањен, пошто се ту налази бранич – донжон кула где је смештено спирално степениште и нужници, резиденцијална палата, бунар, цистерна и магацини за храну. Издвајају се и кула са готичком капелом на спрату и кружна кула са балконима на каменим конзолама. Са унутрашње стране бедема биле су прислоњене палате и економски објекти.


Поглед на тврђаву и град Бач; фото: Википедија

Деспот Стефан Лазаревић је овде 1413. године организовао одбрану од Турака.

Обимне радове на реконструкцији замка обавио је надбискуп Петрус де Варда 1490 – 1495. године. Он је обновио утврђење и град, али је и проширио реку Мостонгу како би омогућио бродовима са Дунава да дођу до тврђаве. Том приликом ојачан је систем одбране уз доградњу елемената прилагођених артиљеријском ратовању, а у исто време дограђена је и палата код северне куле која је имала камену пластику рађену у духу ране ренесансе. Има се утисак да су на обнови и доградњи Бача крајем 15. века радили италијански неимари и фортификатори.


Тврђава Бач (поглед са југа); фото: Википедија

Након Мохачке битке (1526) град и тврђава су били под турском влашћу и из тог периода потичу и описи тврђаве у путописима Евлије Челебије, када Бач постаје део Сегединског санџака.

Временом је река Мостонга пресушила, а с њом је нестао и некадашњи значај Бачке тврђаве

Ослобођен је 1687. године, али убрзо потом, у време Ракоцијеве буне (1703-1711) тврђава је рушена рушена, спаљена и напуштена.

У Бачу се данас налази рушевина тврђаве чија је једна кула делимично реконструисана. Спада у ред споменика културе од изузетног значаја.

Погледајте видео:





Бачка тврђава, најзбачајније средњовековно утврђење у Војводини
Прочитајте више »

07. март 2017.

Ствараоци Србије: Капетан Миша Анастасијевић

Капетан Миша спада у ред великих српских добротвора. На листи њиховој он је носилац. Да није ништа друго дао својој отаџбини, сама зграда коју је 1863. поклонио за Универзитет, обезбеђује му титулу највећег српског добротвора“, објавиле су Београдске општинске новине 1. децембра 1939. године.


Миша Анастасијевић

Капетан Миша Анастасијевић рођен је у Поречу на Дунаву 1803, а преминуо у Букурешту 1885. године. Пореч је био изузетно погодан за трговину, његови становници познати као вешти лађари, међутим, Мишина породица се бавила земљорадњом и ситном трговином, те му је остало незнатно наследство када је са само три године остао без оца и мајке.

О њему се старала помајка Миља, са којом је за време Првог српског устанка, 1805. године, пребегао у Аустрију. Миша и Миља се 1806. враћају у Пореч након што је ослобођен од Турака, а заједно са њима долази и трговац Стојан Матрошлија, са којим заједно крећу да се баве трговином.

Након Стојанове смрти, Миша и Миља 1813. поново беже у Аустрију због тешке ситуације са Турцима, али се убрзо враћају након стварања услова за повратак избеглица. Миша је извесно време радио као учитељ, а онда и писар, па затим и као трговачки помоћник.

Након Другог српског устанка, Пореч постаје део Београдског пашалука и стварају се много повољнији и сигурнији услови за трговину. Од 1817. до 1822. Миша је радио као ђумругџија на скели Добровачкој, где је упознао виђене људе и трговце тога доба.

Одлучио је да се бави трговином, а колико је био успешан говори и чињеница да је на крају прве године зарадио 6.000 гроша, што га је сврстало међу најбогатије људе у држави.

Након женидбе са Христином 1825, почео је да сарађује са кнезом Милошем и да се бави трговином стоке, касније и трговином сољу, што је знатно увећало његово богатство. Кнез Милош је 1833. Мишу Анастасијевића именовао за дунавског капетана, чиме му је отворио врата дипломатије и међународног судства.

У Београдским општинским новинама из 1939. наводи се да је капетан Миша Анастасијевић био „велики џентлмен, давао је свима и свакоме. Сиротиња је у њему имала великог заштитника. Његова помоћ се састојала у пуним шакама дуката. Давао је, а није желео да се то зна“.

Помагао је ондашњим писцима да објаве књиге, а својим пријатељима, па чак и трговцима, опраштао дугове. Био је доживотни председник Читалишта и Грађанске касине, које би без његове новчане помоћи пропале. Давао је добровољне прилоге за Народно позориште, цркве, школе. Нарочито му је било стало да помогне просвети јер је сматрао да је то једини начин да се српски народ уздигне и опстане.


Капетан Мишино здање 1867. године

Година 1863. била је једна од најзначајнијих за српску просвету јер су тада започеле велике реформе највише српске школе, а оне су умногоме оснажене великим даром Мише Анастасијевића.

Наиме, он је те године држави поклонио своју кућу на тадашњој Великој пијаци како би се у њој сместиле образовне институције, а пре свега Велика школа, која је тада основана. Ову палату претходно је био наменио свом зету Ђорђу Карађорђевићу, кога је желео да постави на престо, међутим, Светоандрејска скупштина је одлучила да врати Обреновића.

О овом значајном поклону, препискама пре и после даривања, стеченом богатству и многим детаљима из породичног и пословног живота капетана Мише Анастасијевића може се сазнати у колекцији дигитализованих новина Универзитетске библиотке „Светозар Марковић„.

Да је капетан Миша заслужено сврстан међу највеће ствараоце Србије потврђује и цитат из Просветног гласника од 15. фебруара 1885. године:

„Историја, која прикупља имена заслужних људи и добротвора човечанских, узеће и име Мише Анастасијевића да сачува потомству за углед и поштовање, јер он је достојан да буде једно и да му се одаје друго, јер је он ‘љубио свој народ и школу му начинио’.“

Аутор: Милена Костић





Ствараоци Србије: Капетан Миша Анастасијевић
Прочитајте више »

05. март 2017.

Српско соколско друштво “Душан Силни” у Дубровнику (1)

После Мајског преврата у Београду 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Нови дух у Србији после преврата, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после Калајеве смрти, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде.
Крајем септембра 1903. одржана је скупштина српске академске омладине у Сремским Карловцима, да решава о „новим задацима омладине“. На састанку су учествовали ђаци из свих српских покрајина и пратили своје речи живим примерима из Далмације, Војводине, Босне и Македоније. Основан је Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предложио је у „Омладинском гласнику“ оснивање соколских друштава у Аустро-Угарској Монархији. (1) Исте 1903. основано је гимнастичко друштво Обилић у Мостару.
Назив Дома српског друштва Душан Силни у Дубровнику, с краја 18. века исписан ћирилицом
Српска гимнастичка друштва на Приморју
Дубровник је у другој половини 19 века био културни и привредни центар приморских Срба. Залагањем прегалаца око Српске Зоре оснивана су гимнастичко-трезвењачка друштва на Приморју. Да би подстакли оснивање гимнастичких друштава лист „Дубровник” и часопис „Срђ” писали су о раду сокола. Оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење српског народа. Прва друштва на Приморју основана су 1907, Српско гимнастичко друштво „Душан Силни“ у Дубровнику и Српски Соко у Книну. (2)
На предлог омладинца Криста П. Доминковића, уредника „Дубровника”, Српска дубровачка омладина решила је да у Дубровнику оснује гимнастичко друштво „Душан Силни”. Сазван је 17. августа збор Срба Дубровчана у просторијама Дубровачког Радничког Друштва. На збор је дошао велики број грађана, а посебно омладине. Председавао је Антун Сухор. Кристо П. Доминковић изашао је са предлогом пред скупштину и образложио је потребу и значај оснивања друштва „Душана Силног”. Предлог је са акламацијом прихваћен. Изабран је привремени одбор у коме су били : Луко маркиз Бона, др. Матија Грацић, др. Јово Милишић, Кристо П. Доминковић, Јован Л. Перовић, Иво Шуберт и Балдо Мариновић.
На скупштини су прочитани телеграфски поздрави из Београда. У једном од њих истакнуто је : „У име свих седамдесет и два данашња клуба Србијанског Душановачког Савеза, шаљемо драгој једнородној браћи витешко српско поздравље. Здраво Силни!” Предсједник Савеза потпуковник Мишковић. Са скупштине послат је одговор : Савез Душана Силног Београд „Срби Дубровчани једнодушно су одлучили утемељење „Душана Силног”, те захваљују на братском сјећању слободне браће. Здраво !” Одбор. Београдско друштво је упутило депешу : „Савез нам је приопћио Вашу депешу. У добри час Силни, у име пет стотина београдских витезова”. Председник Друштва Кнез Милојковић. Правила друштва су три пута слата властима и враћана непотврђена.
Власт је потврдила друштвена правила августа 1908. Конституирајућа скупштина одржана је 9. августа 1908. У Управи били су : председник др. Мато Грацић, подпредседник Иво Шуберт, благајник Јовица Л. Перовић, тајник Антоније Бенуси, заменик тајника Петар Рељић, одборници Кристо П. Доминковић, др. Јово Милић, Луко маркиз Бона, и Милан Тројановић. За барјактаре Ђилдо Јоб и Михо Брађолица. Седнице одбора одржавале су се у просторијама Дубровачког Радничког Друштва. Чланство и подмладак вежбали су у „Бачићевој дворани”. Први учитељи били су Кристо П. Доминковић и Никола Р. Бркић. Залагањем председника др. Мате Грацића друштво је 1908. добило своје просторије. Стара зграда из доба Републике, позната као “Табакерија” у Пилама бијаше потпуно преуређена за друштвене просторије и то велика дворана за вежбање, а једна мања за вежбе на справама, соба за управу, чланство и остале потребне просторије. То је био Дом Душана Силног у Дубровнику. Јула 1909. отпочеле су вежбе у друштвеним просторијама. Основан је и женски део. Друштву су стигле наручене справе из Прага. Друштво је на поклон добило слику Душана Силног и слике из српске историје.
Србин католик из околине Дубровника
Душан Силни у Дубровнику најавио је своју прву друштвену забаву за 12. март 1910. у просторијама Српског Пјевачког друштва „Слога”. Тог дана требало је друштво да предвођено Дубровачком Грађанском Музиком свечано наступи у својим одорама. На дан наступа друштва лист „Права Црвена Хрватска” оборила се на Душана Силног називајући га „србијанским друштвом”. Аустријска полиција забранила је корпоративни наступ са музиком. Чланови друштва су морали у малим групама да иду од својих просторија до „Слоге”. Кад су се појавиле прве групе грађанство их је поздравило френетичним аплаузом, док је неколико франковачких омладинаца почело да звижди. Како је која група душановаца долазила, била је све одушевљеније поздрављена, тако да се усамљени звиждуци франковаца нису чули. Кад су сви душановци стигли почела је забава у просторијама „Слоге”. Кристо П. Доминковић истакао је у свом поздравном говору значај овог првог наступа душановаца, упркос препрекама на које су наишли од стране власти.
Програм забаве био је : Станковић „Радо иде Србин у војнике” свирао тамбурашки збор Дубровачког Радничког Друштва, вјежбе мушког подмлатка, Мандолинистички клуб изводио је „Карневалска звона”, затим вежбе предњачког збора, Петар Бубало декламовао је песму „Душановка“ од Ј. Перовића, затим чланство је извело Пирамиде. Српски позоришни дилетанти извели су шаљиву игру у три чина „Мој џеп”. Између чинова свирао је тамбурашки збор. Тамбурашким збором управљао је Иван витез Чижек, а вежбама Александар Куртовић. Забави су присуствовалаи одасланства из Боке Которске у живописним народним ношњама. Дубровачка Грађанска Музика свирала је 19. марта 1910. корачницу Душановка. (3)
Српско гимнастичко друштво Душан силни, Дубровник, 1910. – фото: Википедија
Душановци су заједно са Српском музиком и бројним излетницима приредили излет у Слано 22. маја 1910. На обали поздравио их је Иво М. Јелић. У Сланом су чланови вежбачи и подмладак приредили неколико вежби. Увече су се вратили у Дубровник. Предвођени музиком прошли су уз ватромет преко “Плаце” где су их бројни грађани поздрављали. (4)
Лист „Дубровник” пратио је покушаје оснивања Српских соколских друштава у Боки Которској. У допису из Котора аутор дописа који се потписао као “Србенда” истакао је запуштеност тадашње омладине. Основан је Српски соко у Рисну, али је власт враћала неколико пута статуте “Сокола” и налазила сметње остварењу друштва без узрока. Чуо је да и Новљани имају на уму стварање сокола. У допису се истицало : “Тако, браћо, тако такмите се ко ће први однијети барјак препорода наше заостале омладине !”. (5)
На допис у листу „Дубровник” је одговорио лице из редова рисанске омладине које се потписало као “Ранко”. Сложио се са мишљењем претходног аутора и истакао : „Уз остало почнимо и са оснивањем „Српског Сокола”, јер је Соколство захватило готово све наше крајеве и све славенске народе. … Погледајмо шта раде наша браћа Срби у Дубровнику, Босни, Херцеговини, Угарској, Хрватској и Славонији, затим Хрвати, Чеси, Пољаци, … Свуда се данас оснивају соколска друштва, па зашто онда и ми, у Боки Которској, не бисмо почели са таком, колико корисном толико и племенитом установом ? … Ето зашто ја поздрављам пошт. Которског дописника, који је први међу нама јавно потакао соколско питање у Боки. … Што се тиче рисанске омладине, она се је, … бавила том мишљу отраг двије године, и хтјела доиста основати „Сокола”, али неповољни одговори надлежних власти на поднесене молбе, примораше је, да одустане од своје намјере, ал та идеја у Рисну није још пропала, а уздам се да и неће, већ да ће се опет пробудити и оживотворити. … Пробудимо се једном из сна, јер смо доста спавали; вријеме је и да радимо.” (6) У допису из Котора у листу „Дубровник” истакнуто је да је на једном састанку било одлучено да се оснује гимнастичко друштво „Српски Соко”, и да је изабран одбор, али је ствар запела. (7)
Излети душановаца у Цавтат и Боку Которску
Да би потпомогли оснивање нових друштава на Приморју душановци из Дубровника су са Дубровачком Грађанском Музиком приредили излет у Цавтат 17. априла 1910. и том приликом први пут иступили корпоративно пред грађанима. Било је 44 члана у одорама, које је предводила Дубровачка Грађанска Музика. На окићеној обали дочекали су их грађани Цавтата. Гђа Милева Рајчева Влахова, зажелела им је добродошлицу и предала киту цвећа председнику друштва др. Мати Грацићу. С противне стране пуцањем из прангија поздрављали су душановце.
Иза поздрава граду и кратког одмора следила је јавна вежба. Чланство, мушки и женски подмладак извршио је неколико тачака. Вежба је свршена комбинираном “пирамидом”. Грађани су одушевљено поздравили вежбаче. Иза вежбе били су погошћени у дворани „Хрватског и српског дома”. Наздравио је душановцима Антун Братић, а одговорио др. Мато Грацић. Говорили су др. Франо Кулишић и Кристо П. Доминковић. На растанку дошло је до срдачних овација. Овације су се поновиле у Дубровнику када су душановци прешли са музиком преко Плаце. (8) Душановци из Дубровника су планирали излет у Котор 19. јуна 1910. на Тројичин дан. Излет је био отказан, али је приликом прославе у Котору у поворци клицано слози Срба и Хрвата, Боки и „Душановцима”. (9)
Изложба ручних радова Народне женске задруге из Дубровника
Дубровачки душановци су 26. јуна 1910. приредили излет бродом „Дубровник” у Цавтат и Боку Которску. У Дубровнику се укрцало око 400 путника. Брод се зауставио у Херцег Новом где су их дочекали а многи и придружили излету. Кад су стигли пред Рисан, град је био искичен заставама. Звона су брујала као поздрав душановцима. У Рисну су се укрцали око стотину излетника. При проласку кроз Боку Которску Бокељи су махали са обе стране обале. Кад је брод стигао у Котор на пристаништу их је дочекао посебан одбор са музиком и са члановима Српске Радничке Задруге под друштвеним барјаком. Душановце је подравио др. Божо Вукотић, а Даница Петровић Његош Александрова уз неколико речи предала је киту цвећа друштвеном војводи др. Матији Грацићу. Пред кафаном Дојми приредили су Которани закуску.
Тога дана одржана је јавна вјежба, као и концерт пред кафаном Дојми. На растанку поздравио их је др. Божо Вукотић, а Кристо П. Доминковић се захвалио и позвао Которане да са својим соколима посете Дубровник. После излета основана су нова друштва у Котору, Херцег-Новом и Ђеновићима. Поводом оснивања Српског сокола у Херцег Новом лист „Српски Соко“ донео је чланак у коме се истиче : „Овдашња се српска омладина већ одавна спремала да оснује Српски Соко, да не будемо постидни пред својом браћом. Но у овој опћој апатији нашој на Српском Приморју не могасмо остварити своју замисао. Али нам недавно дође у походе „Душан Силни“ из питомог Дубровника, продрма нас из дријемежа и сада је Српски Соко код нас свршена ствар. Одзив је лијеп, и спремамо се на посао. Наручили смо и справе и онда ћемо напријед са снагом соколском. Здраво!“. (10)
Дубровачки душановци су били заступани са три члана у одори на слету бугарских Јунака у Софији 9-12. јула 1910. Том приликом у Београд су дошли представници српског соколства из Срема, Крајине, Босне, Старе Србије, Приморја и Херцеговине. Поворка у Београду сврстана је у улицама око хотела „Славија”. Душановцима из Дубровника и Скопља указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка је прошла улицама : Краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори, па до Града у коме је било слетилиште.
После одржане јавне соколске приредбе у Горњем граду, којој је присуствовао и престолонаследник Александар, и после пријема у двору краља Петра, претставници српског соколства из Србије, Старе Србије и са територије Аустро-Угарске одржали су састанак у Београду. Кристо Доминковић представљао је Приморје на састанку одржаном од 7 до 9 новембра. На састанку је одлучено да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду.
На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења. На састанак су дошли и капетан Милан Прибићевић, секретар Народне Одбране и војвода Јован Довженски. Посетио их је престолонаследник Александар. Руковао се са сваким од присутних делегата, а кад је чуо име Дубровник „опажала му се очита радост и задовољство”. Позвао их је да посете Двор. (11) Дубровачки душановци су приредили 28. августа 1910. излет у Херцег Нови и манастир Савину, приликом славе „Госпојин-дана”. На излету је учествовала Цавтатска Музика, која је пред полазак дошла у Дубровник да прихвати душановце. На херцегновској обали био је дочек грађана под заставама. Душановцима је зажелео добродошлицу Никола Ђоновић. Општина је почастила душановце и музику. На Савини је била јавна вежба и концерат музике. (12)
Српско соколско друштво “Душан Силни” у Дубровнику 08. 03. 1914. избор руководства, фото: Википедија
Душановци су основали „Веслачко одељење“ (8 веслача) Душана Силног и набавили модерни чамац који је носио име „Душан Силни”. Одељење је 19-20 маја 1911. приредило излет од Дубровника до Котора. За 12 сати и 30 минута прешли су 80 км (46 морских миља). Чамац се заустављао у Херцег Новом и Рисну. Соколи су свуда показивали према Душановцима братску пажњу, нарочито у Рисну, где је Душановцима била приређена богата вечера, на којој је било око 60 особа. Ришљански соколи, на челу са својим старешином капетаном Александром Видовићем, испратили су их на чамцу све до Пераста. Пред Котором им је изашло у сусрет веслачко одељење которског Српског Сокола (13).
Српска соколска жупа на Приморју
Споменик Гундулићу, на Гундулићевој Пољани у Дубровнику, постављен је 1892. године на великом каменом постољу на којем су четири рељефа са приказима из његовог епа „Осман“
Група од 40 српских сокола предвођена др Лазом Поповићем, старешином Фрушкогорске Жупе, посетила је 17 августа 1911. Дубровник. На обали (Груж) дочекали су их постројени душановци са Грађанском Дубровачком музиком. На броду поздравило их је изасланство општине. У поворци душановаца и музике соколи су посетили Гундулићев споменик. Пред спомеником је др Лаза Поповић изрекао неколико бираних речи и положио два венца.
Грађанство је бурно поздрављало соколе а пред Гундулићевим спомеником дошло је до бурних овација. На Пилама поворка се разишла. Душановци су у подне приредили соколима обед у својим просторијама. У име „Душана Силног” Нико Ђивановић поздравио је соколе из Војводине, Србије и Старе Србије. Између осталих говорили су Кристо Доминковић, др Лаза Поповић и омладинац Хопе.
Истог дана соколи су паробродом „Соко” посетили Цавтат. Излету су се придружили душановци, грађани и омладина. Град је био искићен заставама, а соколе је дочекала Цавтатска музика а на супротној обали грување прангија. Цавтатска Музика свирала је „Душановку” и „Соколску корачницу”.
Кад су се соколи искрцали, предвођени Цавтатском Музиком поздравили су Општину и поклоноли се Богишићевом музеју, а онда су пошли на гробље. На гробу Валтазара Богишића положио је др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац Српских сокола из Војводине, са српском тробојницом. Истакао је да како је српски народ увијек благодаран великом Србину Богишићу за велике заслуге. Кад је венац био положен, сви присутни кликнуше „Слава Богишићу”!, а збор је запевао „Вјечнаја памјат”. Пред Калачићевом кафаном Цавтаћани су угостили соколе. Наздравио им је Антун Братић, а захвалио му др. Лаза Поповић. После разгледања градића, Богишићевог музеја, књижнице и слика Влаха Буковца у цркви соколи су се вратили у Дубровник. При поласку из Цавтата дошло је до братских овација. Вратили су се око 7 сати у Дубровник. Дубровник је био свечано осветљен, а српска и хрватска музика концертирале су пред Двором. (14)
Споменик Џиву Гундулићу подигнут је 1892. године у Дубровнику, у спомен на тристогодишњицу његовог рођења
Душановци и Срби Дубровчани су соколима приредили банкет у хотелу Империјал. Својом песмом забављало је учеснике банкета неколико омладинаца, међу којима се истакао Душан Бабић. Сутрадан душановци су приредили Јавну вежбу и концерт. Гости су пре подне разгледали град, а после подне суделовали у јавној вежби и забави на Брсаљама. На вежби је прву тачку свирала Дубровачка Грађанска Музика; 2. Вежбе буздованима, које је извео женски подмладак; 3. Марш „Душановка” извела је Дубровачка Грађанска музика под Чижеком; 4. Мушки подмладак је извео вежбе са палицама; 5. Женски подмладак је извео вежбе копљима; 6. Српске вежбе палицама са II хрватског слета извели су српски соколи из Војводине; 7. Просте вежбе са V чешког слета извео је Душан Силни; 8. Вежбе лествицама … . Публици су се допале вежбе буздованима. После је била забава на којој је свирала Дубровачка Грађанска музика :1. Бродил: “На Челопеку” 2. марш; … 3. Чижек „Из српске шуме и утрине”, фантазија; 4. Глинка: Валцер из опере „Живот за цара”; 5. Чижек „Освета” потпури из дела чешких композитора. (15)
Соколи, душановци (чланови, мушки и женски подмладак) и српска музика кренули су заједно возом 19 августа 1911. у Требиње на II Херцеговачки Српски Соколски Слет. Слет је трајао два дана. По сећању Ане Рајачић Матковић на челу дуге свечане поворке били су Дубровчани. Приређене су јуначке народне игре и утакмице. Слету су присуствовали као гости Хрватски соко из Требиња, муслимански соко из Требиња и Хрватски соко из Дубровника. Српска Дубровачка Музика је учествовала у свим тачкама програма слета. На Слету је душановачки мушки подмладак изводио вежбе палицом, под управом А. Куртовића. Женски подмладак извео је вежбу копљем и вежбу вретенима. Чланови Душана Силног извели су вежбу Пирамиде на лествицама. (16)
Прва главна скупштина „Српског Сокола” у Ђеновићу одржана је 15. октобра 1911. у друштвеним просторијама. На скупштини су били изасланици сокола из Херцег Новог подпредседник Јово Секуловић, М. Мусић, Д. Доклесић и К. Поповић. Скупштина је започела избором за почасног председника Јова Секуловића а за перовођу Јеротеја. Почасни председник Јово Секуловић захвалио се на части, поздрављајући оснивање првог Српског соколског друштва на селу у Далмацији. Читао је правила потврђена од ц.к. Намјесништва, истовремено их тумачећи. У Управу друштва били су изабрани председник Душан Црногорчевић, подпредседник Шпиро Цвјетковић, тајник Нико Јанковић, благајник Паско Даниловић и четовођа Никола Марић. (17)
Долазак цара Душана у Дубровник. Рад Марка Мурата.
Другог дана католичког Божића 26. децембра 1911. одржана је забава у просторијама Српског Пјевачког Друштва „Слога”, а за фонд „Душана Силног”. Изведене су гимнастичке тачке, које су завршене живом сликом која је приказивала „Херцеговачко робље” од Чермака. Игранку је отворио друштвени војвода др. Мато Грацић. (18)
Поводом оснивања Српског сокола у Кастелаштви у писму упућеном листу „Дубровник” истакнуто је : „И у нашем мјесту овом оснављава се срећом соколско друштво и већ су влади подастрта правила на одобрење. Наша младост живо за то ради, а ми их старији соколимо и помажемо у увјерењу, да је то жива потреба, која ће подмладку нашем јачати животну снагу и челичити српски народни характер. Схваћају наши момци да се без снаге тјелесне и умне, без заједнице и слоге у данашња тешка времена развраћивања и прорачунаног однарођивања не може достојно стати на бранику прађедовских нам светих аманета. Дао Бог да наше ово друштво најбоље утиче и на многе синове наше, који су данас по разним странама туђег свијета, да и њих соколска идеја духовно веже, како би се краја и народа свога увијек сјећали, од користи му и изданице били !” (19)
На приредби у Рисну 17. септембра 1911. уз рисанске соколе учествовали су душановци из Дубровника, Српски соко из Херцег Новог и изасланства Српског и Хрватског сокола из Котора. Соколи су прославили 1912. св. Ћирила и Методија у Котору. Учествовали су сви српски и хрватски соколи из Боке Которске. Српски соко Херцег Нови одржао је своју јавну вежбу 1912. Барјак Српског сокола у Котору развијен је септембра 1912. (20)
Први омладински часопис „Прољеће”, који је изашао у Котору 3. марта 1912. године, донео је у свом првом броју чланак о „Соколима” (аутор је био М. Буртулица), у коме се истицало : „Ова хумана и народна установа постоји од шездесетих година прошлога стољећа… Код нас овдје на југу соколска мисао је нашла лијепог одзива, па ето и у нашу малу Боку долетио је млади сокол, да свије своје гнијездо…” Текст се завршавао : „Бокељи, овај почетак, тек посијано сјеме, нека развије своје клице цијелим нашим кршним крајем, а Бока ће наша синути новим животом. Држимо се чврсто наше соколске максиме: „У десници снага, у срцу одважност, у мислима домовина”. (21)
Српска соколска жупа на Приморју основана је 5. маја 1912. у Херцег Новом на иницијативу Јова Секуловића. У Жупу је ушло 7 друштава из Боке Которске (Рисан, Котор, Херцег-Нови, Ђеновић, Бијела, Будва и Паштровићи-Кастио), Душан Силни из Дубровника и Српски соко из Книна. Жупа је себе сматрала делом Савеза Соколских друштава Душан Силни у Београду. За старешину Жупе изабран је Мирко Комненовић, старешина Српског сокола и Српске кредитне задруге у Херцег-Новом, истакнути члан Српске зоре и подпредседник Савеза српских привредних задруга на Приморју.
Из Боке Которске стигло је у Дубровник 40 српских сокола 25. јуна 1912. на проласку за Праг. На обали сачекали су их душановци са музиком. Предвођени музиком обишли су град у поворци, поздравивши општину. Заједнички су пошли у Праг са 22 члана „Душана Силног”. (22) На Свеславенском слету у Прагу из Жупе било је 54 члана у свечаном оделу и 35 вежбача. Крајем 1912. у 8 друштава Жупе било је 710 чланова, 206 вежбача, 19 предводника, 30 чланица женског одбора, подмладка мушког 130 и женског 56. (23)
Дубровник – Улица Краља Петра
На прослави десетогодишњице Просвете одржаној у Сарајеву септембра 1912. учествовали су у великом броју соколи. Велика национална манифестација одржана је у Сарајеву недељу дана пре објаве балканског рата. На прослави утврђени су задаци сокола у данима, који су били на помолу. Делегација „Душана Силног” из Дубровника је заједно са „Дубровачком Грађанском Музиком” отишла у Сарајево на „Просвјетину“ прославу. Стигли су у Сарајево око 9 сати увече.
Делегати „Душана Силног” марширали су главном улицом око барјактара Иванковића из Требиња, пред њима су ишли др Лаза Поповић и Воја Живановић, српски генералштабни пуковник, а за њима сви соколи. Музика је свирала „Оро кличе са висине”. Звуке музике пратила је песма присутних, али уместо речи : „Ми смо с тобом Светозаре Милетићу!” могло се јасно чути : „Ми смо с тобом Петре Карађорђевићу !”. (24)
По избијању Балканских ратова организовано је прикупљање помоћи за Црвени Крст. Акција је обухватила целу дубровачку област, скоро свако село. Др. Луко Дражић је као лекар на Цетињу помагао рањеним Црногорцима у Балканском рату. Дубровачки душановци приредили су излет у Херцег Нови 14. септембра 1913. на јавну вежбу херцегновских сокола. (25)
Чланови Српског соколског друштва „Душан Силни” присуствовали су парастосу косовским јунацима у српској православној цркви у Дубровнику на Видовдан 1913. (26)
Народна ношња из Конавла, Дубровник
Први Слет Српске соколске жупе на Приморју одржан је 12.10.1913. у Дубровнику. На слету су учествовали и српски соколи из Босне и Херцеговине. На слет је дошао Воја Бесаровић са Српским соколом из Сарајева. Први део : Дубровачка Грађанска музика обишла је град свирајући на уранак у 7 сати пре подне. Затим је био дочек гостију. Дошли су Хрватски соколи из Далмације и бројни соколи из Боке Которске. Српски соколи жупе на Приморју дошли су у великом броју, предвођени жупским старешинством на челу са старостом Мирком Комненовићем и Соколском музиком из Херцег Новог. Српски соко из Требиња са барјаком стигао је истог јутра железницом. На обали српски соколи дочекали су хрватске. Дубровачка Грађанска музика (српска) свирала је „Лијепа наша домовина” и „Пред прси” у почаст барјацима. Учествовало је преко 500 сокола. Слет је почео поворком кроз Дубровник, а онда из Дубровника ка вјежбалишту у Грушком пољу. У поворци су учествовали : 1) Дубровачка Грађанска Музика; 2) Соколске заставе; 3) Старјешинства жупа и друштава; 4) Хрватски соколи са солинском музиком; 5) Соколски подмладак „Душана Силног”; 6) Сви српски соколи редом са музиком из Херцегновога; 7) „Душан Силни” из Дубровника. Кад је поворка стигла на Плацу била је поздрављена и обасута цвећем са прозора. Поворка је стигла пред општину, где су представници Жупе пошли да поздраве градоначелника.
Други део био је јавна вежба на Беничевом (Грушком) пољу : 1. мушки подмладак „Душана Силног” изводио је просте вежбе; 2. Херцегновски Српски соко је извео Српске вежбе палицом, засебна тачка за Љубљански слет; 3. мушки подмладак „Душана Силног” изводио је вежбе сабљама; 4. чланови Српске Соколске жупе на Приморју извели су просте вежбе, засебну тачку Срба са Свеславенског слета у Прагу 1912; 5. вежбе гостију; 6. вежбе копљем са V слета Пољског соколства у Кракову 1910; 7. вежбе на справама; 8. Пирамиде. При свршетку вежби, док су соколи правили пирамиде, пиротехничар је бацао умјетне „бомбе” у ваздух. Присутни су били изненађени када је из једне, која је у ваздуху прснула, излетела комбинована српско-хрватска застава, и просула на стотине летака са соколским мотивом : „Устај, живи, бори се, не клони!”. То је изазвало одушевљене овације Сокола и грађана. Трећи део био је јавна забава са концертима музике. После вјежби соколи су отишли на Брсаље, гдје је била јавна забава и весеље. Ватромет, огњи, шаљива пошта, народно коло, певање и друге разне игре.
Одржан је концерат трију музика. Град, Грушко поље и Брсаље били су окићени заставама, зеленилом и сијалицама. На Грушком пољу био је подигнут славолук са натписом „Здраво !” и „Добро нам дошли!”. По мишљењу писца Споменице Дубровник није памтио ништа слично од открића Гундулићевог споменика 1893.(27)
Поводом Слета Жупа је издала разгледницу на којој је приказан члан сокола наоружан ножем у борби са змајем који је другог сокола обавио и дави репом. Са обе стране разгледнице исписано је гесло „Устај живи. Бори се, не клони!”. На дну разгледнице је била панорама Дубровника са текстом „Први слет Српске Соколске Жупе на Приморју у Дубровнику”. Због разгледнице дошло је до сукоба са властима. Душановац А. Бенуси позван је код Ренкина у поглаварство због пригодне разгледнице за слет. Ренкин је сматрао, да због тога што је реп змаја црно-жут да је то алузија на Аустрију. И зато је издао налог да се читава наклада разгледница заплени. Посетили су га староста жупе Јово Секуловић и Кристо Доминковић. Ренкин је пристао да се разгледнице пусте у промет ако се змају премаже црно-жути реп. Управитељ српске штампарије Светозар Грчић је прво одбио а онда пристао да премаже змају реп. (28)
Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене:
  1. „Постанак првог српског соколског друштва“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 136-139;
  2. Небојша Рашо, „Српски соко Прилози за историју Соколства”, Књига прва, Херцег-Нови, 2011, стр. 27;
  3. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 28, 29, 30;
  4. „Излет „Душана Силног” у Слано”, „Дубровник”, Дубровник, 24. маја 1910, бр. 39, стр. 3;
  5. „Соколска идеја у Боки”, „Дубровник”, Дубровник, 11. фебруара 1910, бр. 11, стр. 2;
  6. Ранко, „Рисан”, „Дубровник”, Дубровник, 22. фебруар 1910, бр. 14, стр. 2;
  7. „Пишу нам из Котора”, „Дубровник”, Дубровник, 6. априла 1910, бр. 25, стр. 2;
  8. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 31;
  9. „Тројичин-дан у Котору”, „Дубровник”, Дубровник, 24. јуна 1910, бр. 48, стр. 2;
  10. Небојша Рашо, „Српски соко Херцег Нови“, Херцег Нови, 2008, стр. 17,19; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 31; „Послије излета у Котор”, „Дубровник”, Дубровник, 28. јуна 1910, бр. 49, стр. 3;
  11. Др.Милорад Драгић „Рад Љубомира Давидовића у Соколству”, „Споменица Љубомира Давидовића, Београд, Издање Главног Одбора Демократске странке, стр. 115; Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30годишњице и извештај о раду у 1939 год.“, Скопље, 1940, Стр.6-30; Јован Л. Перовић, „Моје успомене из соколског живота”, „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 109;
  12. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 31, 32, 33;
  13. „Српски Соко”, Сремски Карловци, 1911, Год. В, бр. 9-10, стр. 166; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 33;
  14. „Српски Соко”, Сремски Карловци, 25 Октобар 1911, бр. 11 и 12, стр. 182; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 34; „Српски соколови у Цавтату”, „Дубровник”, Дубровник, 24. августа 1911, бр. 34, стр. 3; „Српски соколи у Дубровнику”, „Црвена Хрватска”, Дубровник, 19. августа 1911, бр. 66, стр. 3;
  15. „Српски Соко”, Сремски Карловци, 25 Октобар 1911, бр. 11 и 12, стр. 182; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 34; „Банкет у почаст српским соколовима”, „Синоћња забава на Пилама”, „Црвена Хрватска”, Дубровник, 19. августа 1911, бр. 66, стр. 3,4;
  16. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици, истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр.458; „Српски Соко”, Сремски Карловци, 25 Октобар 1911, бр. 11 и 12, стр. 182; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 34;
  17. „Пишу нам из Ђеновића”, „Дубровник”, Дубровник, 26 октобра 1911, бр. 43, стр. 2;
  18. „Забава „Душана Силног”, „Дубровник”, Дубровник, 29. децембра 1911, бр. 52, стр. 3;
  19. Мјешћани. „Примамо из Каштеластве”, „Дубровник”, Дубровник, 30. новембра 1911, бр. 48, стр. 2;
  20. „Излет у Рисан”, „Дубровник”, Дубровник, 7 септембра 1911, бр. 36, стр. 3; Тонко Барчот, “Хрватски сокол у Боки Которској у раздобљу Аустро-Угарске монархије и краљевине СХС”, Котор 2010, стр. 21, 22;
  21. Драган Кларић, “Соколство у Будви и Паштровићима”, Паштровски Алманах I”, Свети Стефан-Петровац, 2014, стр. 385;
  22. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.35; Драган Кларић, “Соколство у Будви и Паштровићима”, Паштровски Алманах I”, Свети Стефан-Петровац, 2014, стр. 386;
  23. Небојша Рашо, „Српски соко Прилози за историју Соколства”, Књига прва, Херцег-Нови, 2011, стр. 19;
  24. Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.110;
  25. Никола Тоља, “Дубровачки Срби католици, истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 460; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 22, 23, 25, 40;
  26. „Соко”, Њујорк, Август 1913, бр. 8, стр. 175;
  27. „Соко”, Њујорк, Новембар 1913, бр.11, стр.268; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.36, 37, 112;
  28. А. Бенуси, „Аустријски змај”, „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 116;
    извор: Корени
    Следи: Српско соколско друштво “Душан Силни” у Дубровнику (2)
Прочитајте више »
Blogger Tips and TricksLatest Tips And TricksBlogger Tricks