Приказивање постова са ознаком Религија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Религија. Прикажи све постове

07. септембар 2017.

Манастир Крупа - 700 година постојања (Емисија "Расен")


Централна прослава седам векова постојања манстира Крупа одржана је у Обровцу, на дан манастирске славе, Велику Госпојину 28. августа.  Ноћ пре обележавња служено је вечерње богослужење, Свету литургију предводио је Његово високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански Порфирије уз саслужење владика Српске православне цркве.

Литургији је присуствувао велики број верника из Хрватске, Републике Српске, Србије и европских земаља, након чега је приређен културно-уметнички програм.


Ове године окупило се неколико хиљада људи више него претходних година. Из Батајнице су дошли чувари Христова гроба.

Присутним верницима обратио се Његово преосвештенство епископ далматински Фотије који је поручио да српски народ мора поштовати своје светиње и манастире. 

"Браћо и сестре велика је духовна радост бити данас овдје. Морамо бити заједно и показати да смо народ православни, хришћански и Божији", рекао је епископ Фотије. 

Председник Савеза Срба у региону Миодраг Линта оциенио је да седам виекова Манастира Крупа говори о готово миленијумском постојању Срба у Хрватској. 

"Овај манастир свједочи о снази, отпорности и жељи да српски народ у тешким временима опстане на овим подручјима. Морамо чувати нашу традицију, вјеру и културу", рекао је Линта Срни. 

Он је нагласио да мора бити створена економска перспектива за опстанак Срба у Хрватској. 

Председник Српског националног већа у Хрватској Милорад Пуповац рекао је Срни да је седам векова Манастира Крупа историјска потврда вековног живота Срба у Далмацији и Хрватској. 

"На данашњи дан традиционално се овдје окупљају Срби са ових подручја, али и из Србије, Републике Српске и земаља ЕУ. Овај манастир је врело које људе окупља, привлачи и има снагу која се мора са пажњом чувати", нагласио је Пуповац. 

Он сматра да је неопходно учинити све да би живот Срба у Хрватској био бољи. 

Литургији је присуствовала амбасадор Србије у Хрватској Мира Николић, велики број верника из Хрватске, Републике Српске, Србије и европских земаља.

У Обровцу, градићу поред Задра, некада је живело више од седам хиљада Срба. Данас их је свега 1.000. После "Олује" тај крај је опустео,

Обнова Крупе почела је 2000. године, па се у велелепном манастиру одвија монашки живот, оне малобројне Србе дочекују архимандрит Гаврило и владика Далматински Фотије.

ТВ Храм објавио је и позив да се помогне обнова ове најзападније задужбине благородне лозе Немањића, манастира Крупе у Далмацији, слањем СМС поруке (за кориснике МТС мреже) на број 2407, у којој ће се укуцати број 32, а која кошта сто динара.

О историји и значају манастира можете послушати више у емисији или прочитати у тексту на страници Расен:
http://www.rasen.rs/2017/07/sedam-vekova-manastira-krupa-u-dalmaciji




Прочитајте више »

21. мај 2017.

Високи Дечани

Далибор Дрекић | 22:28 |
Оставите коментар!
Манастир Високи Дечани 1912. године


Прочитајте више »

17. март 2017.

Црква Светог Марка у Ужицу према историји и предању

аутор: Ненад – Неша Рајковић

Приликом нашег претходног боравка у Ужицу за око нам је запала стара црква са лепо уређеним двориштем. Како смо били ограничени временом, јер смо већ направили прецизан план шта ћемо обићи у Ужицу, одлучили смо да следећи пут обавезно обиђемо ову цркву.

Приликом наше последње посете Ужицу ова црква је била наша прва дестинација. 

У питању је црква посвећена Светом апостолу и еванђелисти Марку коју Ужичани скраћено зову црквом Светог Марка.


Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Камером кроз Србију

Црква се налази у самом граду. Иако је ово стари део града познат по имену Царина или стара Варош, савремене грађевине убрзано мењају изглед овога дела града. Црква је потпуно окружена новим стамбеним зградама. Делује као мало острво, као заостали делић историје међу тим великим и модерним зградама. 

Оно што прво запазите кад дођете до ове цркве је необичан и интересантан дрвени звоник и веома лепо уређено црквено двориште. 

Ово је црква дуге и богате историје. О њеном пореклу и години изградње постоји више верзија. 

Да кренемо редом…


Аустријски археолог и путописац Феликс каниц

Са становишта званичне историје, засноване на познатим чињеницама и документима, сматра се да је црква подигнута 1828. године. Као главни аргумент за ову тврдњу служе забелешке аустријског путописца Феликса Каница. Каниц је приликом посете Ужицу 1860. године забележио: “У најстаријој варошкој четврти посетио сам црквицу Св. Марка, која се са својим малим дрвеним звоником налазила у једној башти; она је освећена још 1828. па је 1888. обновљена, а 1889. за време рестаурације главне цркве, требало је да замени ову“ (Феликс Каниц, Србија- земља и становништво, 1. књига, превод с немачког: Глигорије Ерњаковић, Српска књижевна задруга, Београд 1986. год)

Каниц је тада направио први познати цртеж цркве Св. Марка. Овај цртеж су касније многи копирали и данас га можете видети у разним варијантама.


Црква Светог Марка у Ужицу – цртеж Феликса Каница; фото: Епархија Жичка

1828. година се тако узима као званичан датум изградње цркве и тај датум се налази уписан на информационој табли поред улаза у цркву.

Али усмено предање говори другачије. По усменом предању црква је подигнута много раније, још 1721. године. По овоме предању, најзаслужнији за подизање цркве био је шејх Мухамед Ужичанин који је дао дозволу да се ова црква подигне. По предању, шејх Мухамед је због тога тешко настрадао – омрзнут од стране других Турака, смртно је страдао у сукобу са њима, нешто пре 1750. године.


Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Златиборска ноћ

Као што се често покаже, народна предања настају на основу неких стварних догађаја, па тако и у овом предању има нешто истине. Због ратних сукоба између Аустрије и Турске велики део српског народа је пребегао у Аустрију, па су многи делови Србије остали празни и напуштени. Турци су из економских разлога желели да се становништво врати па су били спремни и на неке уступке. Тако је и шејх Мухамед одобрио Србима из Ужица да се себи подигну малу цркву. 

Ово усмено предање потврђено је и у неким документима. Ово предање се у писаној форми први пут помиње у делу „Самоуки рукопис“, аутора ужичког пекара Миладина Радовића са Татинца. Дело је настало 1911. године. Аутор пише о дешавањима у ужичком крају којима је био очевидац или је слушао о њима од својих старих. Радовић пише: „Тај је шеик одобрио Србима да начине себе мало цркве ђе ће се богу молити, и још неке олакшице, те су зато неки Турци, који су рчини, омрзли на шеика.“ По Радовићу, Шејх Мухамед није ктитор Цркве. Његова улога се сводила на давање дозволе за подизање цркве. Радовић не помиње конкретно 1721. годину као годину изградње цркве. 


Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Камером кроз Србију

Један други доказ указује на подизање цркве око 1721. године. То је антиминс који се чува у ризници цркве Св.Марка. Реч је о антиминсу који је освештао рашки митрополит Григорије III, који је на рашком трону био од 1697. до 1730. године. Антиминс је платно у коме је често ушивен део светитељских моштију и на коме се може служити литургија. Иако нема доказа да је овај антиминс урађен за ову цркву, његово постојање у ризници цркве Св.Марка указује на његову везу са црквом.


Антиминс из ризнице цркве Светог Марка; фото: Камером кроз Србију

На основу свега може се закључити да је прва црква подигута око 1721. године по повратку већег броја Срба у Ужице и околину. 1737. године долази до новог Аустријско-Турског рата када су због српске подршке Аустрији, у том рату, многе цркве разрушене и спаљене. Вероватно је тада страдала ова првобитна црква јер о њој више нема никаквих записа ни помињања све до 1828. године. Тада је, највероватније, садашња црква подигнута на темељима те старе, срушене цркве посвећене Светом апостолу Марку. 

Током година црква је више пута обнављана. Током обнове у периоду 1885-1890 година, уз цркву је подигнут звоник од дрвета, висине 22 м. Звоник је подигао Ристо Тешић, ужички сајџија, а ктитори су му биле ужичке занатлије. Ристо Тешић је био веома значајна личност у прошлости Ужица. Поред тога што је са приљатељима обновио цркву, што је подигао дрвени звоник, он је уредио порту цркве, посадио липе у дворишту, оградио је и тако сачувао до данашњих дана. Липе које је Тешић посадио и данас су прави украс црквеног дворишта. Тешић је био и први еколог Ужица – он је творац Великог ужичког парка поред Ђетиње, и још неких паркова у граду. 


Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Камером кроз Србију

И после ове велике обнове, било је још неколико обнова цркве – 1921. па 1966. па 1990. године. Црква и данас изгледа веома лепо, очувано и све је на свом месту. То су резултати последње обнове цркве у периоду од 2004. до 2006. године. Овом последњом обновом црква је сачувала стари изглед и добила нови сјај. Црква је добила подно грејање, урађен је нови иконостас од ораховог дрвета, рад Љубана Марића из Лелића. Иконе на иконостасу дело су академског сликара мр. Видоја Туцовића, професора новосадске академије на одсеку за зидно сликарство.

Посебну вредност у овој цркви представља ризница са великим бројем старих и вредних предмета. У цркви се налази збирка гравура насталих од 17. до 19. века, као и предмети примењене уметности, радови ужичких кујунџија.

Истакли бисмо изузетно пријатно и лепо уређено двориште цркве. То је права оаза мира и зеленила. Посетиоци имају где да седну, да се одморе и да уживају, како у лепоти ове цркве, тако и у лепоти дворишта препуног зеленила и цвећа.

Погледајте видео:


Више садржаја можете видети на јутјуб каналу Камером кроз Србију

Ако долазите у Ужице не смете пропустити прилику да обиђете ову цркву. Начин на који је црква реновинара и како се одржава је прави путоказ за многе друге наше цркве и светиње како их треба одржавати и водити рачуна о њима.



Црква Светог Марка у Ужицу према историји и предању
Прочитајте више »

12. март 2017.

Православни Шангај

Далибор Дрекић | 15:17 |
Оставите коментар!
Свети Јован Шангајски се као светац једнако поштује и у Русији и у Србији, а чак га поштују и православни верници у Америци. Знатан део свог живота провео је у Шангају, где је служио као епископ Руске православне заграничне цркве.


Зграда Руског конзулата у Шангају

Група парохијана Успенске цркве у Пекингу кренула је 2. јула 2016. године за Шангај да би заједно са тамошњом браћом прославила празник овог дивног свеца. Групу су чинили Руси, Срби и један Американац – тачно из свих оних земаља где је боравио владика Јован Шангајски.

Због тога што Православље није на листи званичних религија у Кини, богослужења се обављају на територији руских дипломатских мисија. Руски конзулат у Шангају налази се у лепој старој згради на обали реке Хуангпу.





За разлику од Пекинга, где постоји права црква, у Шангају се у цркву претвара једна од просторија руског конзулата. Постављају се иконе, служи се Литургија, а након ње се све то склања, да следећег дана посетиоце ништа не би подсећало на јучерашња дешавања, осим благог мириса тамјана.


Црква Светог Николе – Фото март 2011.

Ипак, предност Шангаја је у томе што православни Кинези могу да буду присутни на богослужењу, а то је у Пекингу строго забрањено. У Шангају служи јереј Алексеј Киселевич, који овде живи од 2005. године.

На Литургији посвећеној празнику Светог Јована Шангајског окупили су се осим Руса и Кинези, међу којима су многи дошли из других кинеских градова. Поред њих литургији су присуствовали и Срби, Румуни, као и остали припадници православне вере, јер је ово једино место у Шангају где се служи православна Литургија.

Кинези су читали молитве на свом језику и певали у хору, на велико изненађење нас који смо дошли из Пекинга. Ми смо отпевали псалме на српском језику. Тога дана много људи се причестило Светим тајнама.

Приликом изласка из цркве срели смо се са чувеним руским епископом Тихоном (аутором књиге „Несвети а свети“), који је требао да началствује на Литургији, али је каснио због временских неприлика. Дружење се потом наставило у једном кинеском ресторану.

У Шангају постоје две некадашње православне цркве, које су преживеле тешка времена, пре свега Културну револуцију, када је био срушен велики број споменика од великог историјског значаја. Нисмо могли а да не обиђемо и ове цркве.

Оне се налазе у бившој француској концесији, међу вилама француске архитектуре и старим платанима. Овај део Шангаја више личи на Европу него на кинески мегаполис.


Саборна црква у Шангају, посвећена икони Пресвете Богородице Посреднице грешнима

Руске избеглице које су масовно долазиле у Шангај почетком двадесетих година прошлог века 1934. године су саградиле цркву Светог Николе, као споменик убијеном цару Николају. Након одлазка већине Руса из Шангаја 1955. године, црква је била затворена. Крајем 1990-их ту се налазио чак и ресторан и ноћни клуб, све до 2010. када је затворен због захтева руске зајднице. Црква још увек припада кинеској влади, и само приликом неких празника може се користити за богослужења, за шта се мора тражити посебна дозвола.

У истом стању је и Саборна црква посвећена икони Пресвете Богородице Посреднице грешнима, која је била освештана од стране Светог Јована Шангајског 1937. године. Обновљена црква, али без крстова на куполама данас је затворена за вернике. Само 2013. године, током посете патријарха Кирила Кини у њој је била одслужена Света Литургија.  

Свети Јован Шангајски моли Бога за нас!

За Расен из Москве: Анастасија Немкова


Православни Шангај
Прочитајте више »

04. март 2017.

Мит и религија у Срба (Веселин Чајкановић)

Међу малобројним оснивачима појединих наука у Србији угледно место има Веселин Чајкановић, први српски историчар религије. Ако се изузме теолошка литература, пре њега је, углавном, скупљана грађа за српску религију и митологију.
Тај посао је започео и у великој мери обавио Вук Стефановић Караџић, а наставили су га многи посленици, међу њима и старији и млађи Чајкановићеви савременици, од којих су се неки огледали и у научној обради појединих религијских појава (Јован Ердељановић, Тихомир Р. Ђорђевић, Сима Тројановић и др.). Међутим, систематско проучавање српске peлигије и митологије, у оквиру светске науке о религији и помоћу савремених научних метода, први је започео и до завидног степена довео Веселин Чајкановић.
Он је, како се види из његове биографије, био изврсно припремљен за овај изванредно тежак посао.
Веселин Чајкановић
Beћ као млад човек, по завршеној Великој школи у Београду и положеном докторату у Немачкој, у доба пред балканске ратове, био је темељно упућен у целокупну науку о старини: у класичну филологију, у велику литературу о старим источним и европским народима, о византијском и латинском средњем веку, о садашњим европским и ваневропским народима. Неуморан радник, он је у току наредних година израстао у ерудиту првог реда, какав се ретко налази и у најразвијенијим срединама: познавао је не само обимну стручну и научну литературу, страну и нашу, из области књижевности, религије и митологије, фолклора, историје, етнологије, археологије, лингвистике, него и многобројне изворе на разним језицима.
Beћ у првим својим радовима испољио је снажну научну радозналост у три правца: 1.према класичној филологији, 2. према фолклору и 3. према религији и митологији. У тим правцима, како показује и његова библиографија, кретало се његово научно интересовање и делање до краја. И у свакоме од тих праваца, који су се у његовом раду срећно допуњавали, постигао је запажене успехе. Низом студија, превода и коментара обележио се као врстан класични филолог (нарочито у радовима о античким пословицама, у књизи Вергилије и његови савременици, у преводу Плаутових комедија, у преводу и тумачењу Тацитове Германије).
Као испитивач нашега фолклора (особито песама, приповедака и пословица), како у засебним радовима тако и у радовима о религији и митологији, сврстао се међу неколико најзаслужнијих наших научних радника у овој области: његови коментари народних приповедака (посебно у књигама Српске народне умотворине и Српске народне приповетке), његове интерпретације многобројних народних песама, његове неупоредиве студије о пословицама, на највишем европском нивоу и по правцу и по методу проучавања, са многобројним продорима у суштине које су дотле измицале и најобавештенијима и најоштроумнијима, означили су нов тренутак у развоју наше науке и налметнули се као узор потоњим истраживачима. Али, при свем том, главни правац био је онај којим је овај необични трагалац ишао ка скидању вела са српске митске прошлости, ка реконструкцији старе српске религије и старих религијских облика уопште, и ту се он, више него игде, показао и као изузетан класични филолог и фолклориста.
Изабрана дела
Обим овога посла и методе којима је савладан, фазе и резултате у току пуне четири деценије (а највећим делом између два рата) приказао сам, хронолошки и исцрпно, у Белешкама о Чајкановићевим радовима из религије и митологије.
У српском материјалу (забележеном, углавном, у XIX и XX веку) нашао је Чајкановић једне поред других, у синкретизму, често и у противречности, најразличитије појаве из митологије и религије, од најстаријих до најмлађих: преанимизам, анимизам и тотемизам, безличне демоне и божанства (у облику камена, биљке и животиње), демоне у полуљудском и људском облику, историјске личности с одликама митских јунака, хришћанске свеце с особинама паганских божанстава, прастаре и новије култне и магичне радње.
Мит и религија у Срба
Филолошким, историјским и понајвише компаративним методом — елеменат по елеменат и црту по црту — разлучио је Чајкановић раније од познијег, домаће од примљеног са стране, и утврдио: 1. да су неке српске религијске форме старије од античких и 2. да је српска религија, углавном, претхришћанска, паганска, онаква каква је била до VII и делимично до XII века, тј. пре примања и у првим вековима увођења хришћанства.
Српске религијске форме старије од античких, редом како их је Чајкановић откривао, приказане су у Белешкама: сеновити белуци низ које се „пушта вода” о Великом четвртку (и који су прва фаза у историји надгробног камена), хватање Месеца у тепсију с водом, инкубација под јасенком итд. Кад се томе додају и сродне форме из необјављених рукописа Стара српска религија и митологија и Речник народних веровања о биљкама, може се без претеривања рећи да је Чајкановић веома много допринео и реконструкцији најстарије индоевропске религије. Али то је ипак само узгредни резултат, настао у оквиру (и саставни део) реконструкције старе српске религије и митологије, једног од најзамашнијих подухвата у историји наше науке, о чему већ довољно убедљиво сведоче Белешке о објављеним радовима и што ће моћи да се у потпуности сагледа тек кад се штампају необјављени рукописи.
У читавој нашој науци нема резултата од далекосежнијег значаја него што је констатација да је српски народ до најновијих времена остао привржен паганској вери. То је једини велики, хиљадугодишњи континуитет у постојању српског народа. Какви су били пре VII века, и пре досељења на Балканско полуострво, у основи такви остали су најпопуларнији празници (Божић и слава) најраспрострањенији обичаји (кумство и гостопримство), најважнији обреди (свадбени и погребни), сви у тесној вези са прастарим култом предака — као и многе друге манифестације и установе. Неки митови преношени су с поколења на поколење без већих измена, а неки су везани за поједине историјске личности (св. Саву, Милоша Обилића, Марка Краљевића, Стевана Високог, Ивана Црнојевића). Функције главних паганских богова, а нарочито врховног бога, пренесене су на најугледније хришћанске свеце (св. Јована, св. Николу, св. Ђорђа и понајвише на св.Саву). Хришћанска црква, принуђена на многобројне компромисе (не само са паганским култовима него и са паганском магијом), морала је да се задовољи деградирањем главних паганских богова, врховног бога у првом реду, али њена настојања у томе правцу неупоредиво више су допринела стварању народних представа о ђаволу него о хришћанском Богу. Српски народ показао се веома конзервативан у религијским схватањима, особито у култу предака — језгру своје религије, и чак је црквено светосавље прерадио у митско и многобожачко.
Српска митологија; фото: citymagazine
Доследно примењујући научни поступак, Чајкановић је, упркос неким својим интимним склоностима и границама, извршио реконструкцију старе српске религије и митологије у материјалистичком духу. Још је у VI веку пре нове ере Ксенофан из Колофона рекао да људи стварају богове према својој слици и прилици: Етиопљани црне и тупоносе, а Трачани плавооке и црвенокосе, и да би и коњи и говеда, кад би за то били способни, давали боговима своје ликове1). У сажетом виду, то је мисао свих материјалиста до Маркса и после њега2): религију стварају људи под притиском несавладаних природних и друштвених сила, и та мисао нашла је пуну потврду у Чајкановићевој реконструкцији.
Он је, између осталог, као битне карактеристике народне религије, нарочито истакао: 1. старије и млађе религијске форме једне поред других и 2. истовремене пријатељске и непријатељске мере према вишим силама (ради савеза с њима и ради одбране од њих). С једне стране, народ у различним фазама свога развоја, ма и веома успореног, измишља или прима нове форме за савлађивање природних и друштвених сила, и, са друге стране, чува старе форме, које су се некад потврдиле као добре, а то значи не само да сам ствара своје празноверице него и да сумња у њихову моћ. И, несигуран између (често противречног) ранијег и познијег сујеверја, стално је у двоструком односу према вишим силама, пријатељском и непријатељском, јер их замишља као добре и зле у исти мах, налик на људе, са сличним потребама и сличним начином живљења. Али, још снажније него ова паганска двострукост, потврђује материјалистичку мисао сукоб хришћанства и старе вере у Чајкановићевој реконструкцији. То више није стање у коме различне несавладане силе делују као скривени и складни чиниоци, како је било вековима у првобитној заједници; сада друштвене силе (тј. феудална држава) постају отворен и, на почетку, скоро искључив чинилац.
Српска митологија; фото: weheartit.com
Хришћанство није природна фаза у развоју народне религије, него је у супротности с њом. Створено на страни и већ утврђено као државна религија према потребама новонасталог феудалног друштва на развалинама римске империје, оно налази прве и праве присталице међу српским феудалцима, који га примају као религију своје класе и намећу својим поданицима као јемство своје владавине. Beћ подозрив према њима због наглог увођења феудализма, народ је утолико мање расположен да прими непознату и несхватљиву веру која му од њих долази. Надживевши с тих разлога српску феудалну државу, паганство добија маха у вековима турског господства, кад је српски народ угрожен не само од исламске Турске него и од католичких држава: Венеције, Аустрије и Мађарске, и кад враћање старој вери и старим облицима живота значи тражење безбедности у континуитету ради очувања идентитета. У то време ни црква — и сама у тескоби, и са необразованим калуђерима и свештеницима — не може много више него да ставља печат хришћанства и православља на многа паганска веровања као знак распознавања према исламу и католичанству, на шта народ узвраћа извесним већим отварањем или мањим неповерењем према њеном учењу. Тако се, у посебним историјским околностима, коначно уобличава „српска вера”. Према Чајкановићевој реконструкцији, она је замршен сплет супротности прастаре паганске двострукости, која чини њену основу, и паганско-хришћанских супротности, које најрељефније представљају свеци у улози богова из старог пантеона.
Bећ на почетку свога рада, 1911, Чајкановић је „српску веру” изједначио са сујеверјем:
„Наш народ има чудну религију: интелигенција је, углавном, или потпуно апатична или скроз ирелигиозна; народна маса је, исто тако, или апатична или фетиш. Наши погребни и свадбени обичају пренесени су, непромењени и недирнути, још из бронзаног доба. Када се сабере све, ми имамо не праву религију него суперстицију. Да ли је овај недостатак праве религије имао као последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост”
— то, вели Чајкановић, треба испитати. Сам није стигао то да учини. Планирани одељак Побожносг и верски морал у необјављеном рукопису Стара српска религија и митологија, где би се могло очекивати такво расправљање, није написао. Обузет утврђивањем и распоређивањем података ради реконструкције, није се упуштао у објашњавање дубљих узрока и последица конзервативности и празноверица, које је стално истицао, па чак ни такве чињенице „да су многи преступи и злочини или резултат народних религијских схватања или у каквој било вези са њима”.3)
Али, ако због тога његова реконструкција није цела историја религије, она је њен најважнији и највећи део, који омогућује испитивања у различитим правцима (антрополошка, социолошка, психолошка, филозофска).
Вредност Чајкановићеве реконструкције утолико је већа што је она у знатној мери и реконструкција религије и митологије низа других народа, старих и нових, пре свега сродних и суседних. Наша наука, међутим, једва да је и приметила то велико дело — чак и у радовима са религијским и митолошким насловима. Трагајући за мотивима и сликама, много већу пажњу поклонили су му неки наши песници. Али, ако не код нас, у свету — после Чајкановића, у току последње четвртине века — нашло се много посленика у области изучавања мита и религије.
Нарочито плодно било је изучавање мита: структуре, функције, видова, односа према фолклору, науци и уметности. Нови резултати у различитим правцима потврдили су Чајкановићеву реконструкцију као драгоцену основу за даља истраживања, и тиме је наша наука добила разлог више да се позабави свим питањима која она намеће.
Војислав Ђурић
CPПCKA КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, КОЛО LXVI КЊИГА 443, БЕОГРАД, 1973
1 Hermann Diels, Die Fragmente der Vorsokratiker, Hamburg, 1957, стр. 19, (15—16).
2) А. Д. Сухов, философские проблеми происхождених религии, Москва, 1967, стр. 9—52.
3) В. белешку у овој књизи о Чајкановићевом раду Старинска религија у нашим дневним
листовима (из 1939).
извор: Пулс
Прочитајте више »

25. фебруар 2017.

Jерусалим скривен у срцу Хомоља

Чудесни храм у долини међу планинским врховима источне Србије. Манастир Решковица је задужбина кнеза Лазара. Биће то први скитски манастир у Србији после средњег века, где ће се живети по јерусалимским правилима.

Дубока зелена долина између високих белих литица хомољских врхова Великог Вукана и Лукиног камена крије китњаст храм српско-византијског стила посвећен Светој Тројици. Он припада обновљеном манастиру Решковици, који је задужбина кнеза Лазара, као и Горњак у оближњој Горњачкој клисури.


Манастир Решковица (Орешковица) – Фото Б92 – YouTube Screenshot

Три високе куполе и три блистава метална крста на крову Цркве Свете Тројице неочекивано се појављују када се иде стазом од села Ждрела ка хомољским врховима. Она води благом узбрдицом поред борове шуме у којој је планинарски дом, а затим се спушта између високих стабала прозрачне букове шуме и наставља да прати разиграну планинску речицу Решковицу.

Њено средњовековно име гласи Орешковица, како се у то време називао и манастир од кога су остали само темељи. Иако је био малих димензија, уживао је велики углед, јер су у њему, или прецизније у пећинама око њега, обитавали подвижници и учени испосници исихасти – синаити, који су живели по строгим правилима пустињака са Синаја и Светогорске пустиње.

Од средњовековне Орешковице остали су само темељни зидови храма из којих се диже високи дрвени крст, који је јеромонах Данило донео из Јерусалима. Он од 1991. обнавља манастир у планинском беспућу. Црква Свете Тројице је јединствена, јер има три црквена брода на три спрата. Два су под земљом и посвећени су Сабору Светих апостола и Светој Катарини Синајској, а надземни део храма Светој Тројици. У спољашњем изгледу храма украшеног лепо отесаним белим кречњаком и црвенкастим пешчаром уједињени су елементи српско-византијског стила с егзотичним утицајима из Свете земље.


Манастир Решковица (Орешковица) – Фото: Туристичка организација општине Петровац на Млави

– Отац Душан је провео десет година на Синају и вратио се у Србију да обнови традицију синаита из средњег века. Одабрао је Орешковицу, задужбину Светог кнеза Лазара, за коју је народ знао по лековитим извору. Нажалост, у комунизму није била дозвољена њена обнова. Отац Душан прави први скитски манастир у Србији после средњег века где ће се живети по јерусалимским правилима – рекли су нам поклоници који у долазе у скривени манастир. Међу њима је највише ходочасника који су посетили свету земљу са оцем Душаном.

Поклоници кажу да јеромонах често тихује на литицама и у пећинама где су живели средњовековни исихасти који су се склањали у Србију бежећи пред Османлијама са Синаја, Кипра и са Свете Горе. Многи међу поклоницима Решковице су љубитељи висина и самоће, па су направили стазу ка врху беле хриди Лукиног камена чији голи крш наликује Гори синајској.

Са скученог врха, где сваки корак мора пажљиво да се мери, пуца невероватан поглед на долину Браничева и хомољске врхове. На том видиковцу поклоници су подигли велики крст који је постао обавезна станица многобројних љубитеља природе који викендом шетају Хомољем. С те хриди, која се суновраћује у дубину, Решковица изгледа као мистични ковчег на коме под јутарњим сунцем блиста искра одсјаја највећег крста, чије су димензије једнаке ономе на коме је разапет Христ.


СТАЗА МАРАТОНАЦА

Стаза од села Ждрела, која прати бистру Решковицу, није само пут ходочасника. То је један од омиљених путева многобројних љубитеља природе који посећују хомољске врхове Велики и Мали Вукан, Лукин камен и Суморовац. На стази погодној за планинско трчање одржава се и традиционални „Хомољски планинарски маратон“.

извори: Б92, Новости







Jерусалим скривен у срцу Хомоља
Прочитајте више »
Blogger Tips and TricksLatest Tips And TricksBlogger Tricks