Приказивање постова са ознаком Музика. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Музика. Прикажи све постове

16. март 2017.

Женидба цара Душана - прва српска опера изведена 1840. у Крагујевцу

Далибор Дрекић | 14:23 | |
Оставите коментар!
За прву српску оперу сматра се дело Станислава Биничког На уранку из 1903. године, за коју је либрето писао Бранислав Нушић. Ову оперу извело је Народно позориште 20. децембра исте године, мада је увертира изведена на једном концерту 24. априла.


Станислав Бинички

Бранислав Нушић, у књизи „Стари Београд” наводи, међутим, и податке да је оперска уметност у Србији заживела још у првој половини 19. века:

„Ко би рекао да је у нас било опере и то оригиналне, још прве половине прошлога века. И то, што је још невероватније, било је и оперских певача и оперске музике и све, све оперско, тако да дописник Новина србских, који описује тај први приказ, одушевљено почиње свој допис: ‘Данас смо били участници и зритељи торжества, како се само по највећим европским државама догађа‘.

То је било 8. новембра 1840. године у Крагујевцу. Тога дана, ‘још од полдне већ раздаване су биле позивателне цедуље за државши се исто вече театор’. А представљена је то вече Женидба цара Душана, комад који је ‘г. професором математике у овдашњем лицеуму Атанасијем Николићем сочињено у песмама, на форму талијанских опера’. Оркестар је била ‘банда књажевска’ под управом свога капелмајстора Јосифа Шлезингера, који је и све песме у ноте ставио.


Атанасије Николић

Атанасије Николић, писац прве српске опере, тек је 1839. године дошао у Србију за професора у нови крагујевачки лицеј и већ прве године своје службе пише и приређује прву српску оперу. У Крагујевцу је тада, после Вујићевих позоришних представа, свет већ био свикао на театар, но ипак је био врло изненађен овим новим начином приказивања.

Представу је посетио и сам кнез Михаило и сви великодостојници српски, и г. Николић је ‘како сочиненијем овим, тако и играњем рола са својим персоналом не само соотвествовао смислу представљених но је свако очекивање како књаза тако и она зритела, који су имали прилике у највећим европејским театрима бити, превазишао‘.”

Бранислав Нушић даље наводи да је ова опера још једном поновљена после читавих месец дана, о Светом Николи, слави кнежевој.


Опера На уранку

Почетак београдске оперске уметности датира с краја 19. века, када је 1894. године изведена прва оперска представа, Блодекова У бунару, под диригентском палицом Јосифа Свободе. Још један од важних датума је и 1901. година, када је Божидар Јоксимовић написао оперу Женидба Милоша Обилића, али то дело никада није изведено. У већ поменутој опери На уранку Станислава Биничког из 1903. године наступили су врсни оперски певачи Султана Цијукова и Жарко Савић, а као глумац Добрица Милутиновић.

По завршетку Првог светског рата, док се Србија опорављала од страшних страдања, фебруара 1919. године основана је опера са балетом. У то време, зграда Народног позоришта била је у реновирању, јер је из рата изашла прилично оштећена. Опера и балет смештени су у зграду Мањежа, у којој је одржана и премијерна представа, пучинијева Мадам Батерфлај (11. фебруара1919). Први директор Београдске опере био је Станислав Бинички.

Београдски балет заживео је у оквиру Опере током 1919-1920. године. Темеље београдског балета поставили су руски уметници емигранти, Клаудија Исаченко и Јелена Пољакова, први шеф Балета. Исте године настала је и Београдска филхармонија, један од најзначајнијих музичких ансамбала. У њеном оснивању учествовао је Стеван Христић.

Поред Народног позоришта, у коме се налазе и Опера и Балет, у Београду постоји и камерна оперска сцена Мадленианум. Зграда Опере не постоји а последњих година се води жустра полемика како и где би требало изградити нову београдску оперу.

С. Спасић

извор: avantartmagazin


Женидба цара Душана - прва српска опера изведена 1840. у Крагујевцу
Прочитајте више »

17. фебруар 2017.

Песма "Ако" Радјарда Киплинга непознатог преводиоца

Далибор Дрекић | 15:09 |
Оставите коментар!
Британског књижевника Радјарда Киплинга најбоље смо упознали преко Моглија, дечака из "Књиге о џунгли".
Био је британски књижевник, познавалац хинду језика и индијске културе којом је у великој мери био инспирисан. Такође знамо и његову приповетку "Човек који је желео да буде краљ", по којој је снимљен и истоимени легендарни филм са Шоном Конеријем и Мајклом Кејном у главним улогама.
Али оно што га такође издваја од других писаца је и непоновљива песма „Ако" ("If") која је постала можда познатија и од њеног аутора

Превод песме „Ако” (If) Радјарда Киплинга (1865–1936) објављен је 10. маја 1996. године у „Забавнику” број 2309. У тексту је објашњено да је песма откривена сасвим случајно, на пожутелом парчету хартије окаченом на зиду библиотеке за педагогију Филозофског факултета у Београду. Био је то лист извађен из неког старог броја часописа „Педагогија”.
Упркос труду редакције, није било могуће ући у траг и открити ко је превео ту Киплингову песму, за коју многи мисле да је једна од најлепших икад написаних. За дивно чудо, кад смо поново упоредили тај превод песме „Ако” с оригиналом, изненађење није изостало. Испоставило се да је непознати преводилац, очигледно понет лепотом Киплингових стихова, дао себи песничку слободу и доста лежерно, често одступајући од оригинала, превео „If”.

Можда се ипак треба подсетити тог превода који се, наглашавамо, појавио пре него што је Киплингова песма постала и код нас веома позната и ушла чак и у читанке за више разреде основне школе (постоји превод, рецимо, у читанки за 7. разред).

Ако
(„Забавник”, број 2309)
Ако можеш да видиш уништено дело свог живота
и без једне речи да га поново градиш
или без уздаха или протеста
поднесеш губитак онога што си дуго чекао.
Ако можеш да будеш заљубљен али не и луд од љубави
ако можеш да будеш јак а да ипак останеш нежан
да не мрзиш оне који тебе мрзе
а да се ипак бориш и браниш.

Ако можеш да слушаш како твоје речи
изврћу неваљалци да раздраже глупане
и да чујеш како луда уста о теби лажу
а да сам не кажеш ни једне лажи.
Ако можеш да сачуваш достојанство и главу
ако можеш да будеш скроман
иако си саветодавац краљева
ако можеш да волиш своје пријатеље као браћу
а да ти ниједан не буде све и сва.

Ако знаш да размишљаш да посматраш и упознајеш
а да никада не постанеш скептик и рушилац
ако можеш да сањариш а да ти сан не буде господар
да мислиш а да на будеш само маштало.

Ако можеш да будеш чврст али никад диваљ
ако можеш да будеш добар
ако можеш да будеш паметан
а да ниси чистунац ни ситничар.
Ако можеш да задобијеш победу после пораза
а да те две варке подједнако примиш
ако можеш да сачуваш храброст и главу
када је сви остали изгубе?

Тада ће краљеви, богови, срећа и победа
бити заувек твоји послушни робови
и оно што више вреди него сви краљеви и сва слава
БИЋЕШ ЧОВЕК, СИНЕ МОЈ.


Прочитајте више »

08. фебруар 2017.

Охридска легенда Стевана Христића

Далибор Дрекић | 13:00 |
Оставите коментар!
Први српски балет, „Охридска легенда“ чувеног српског композитора Стевана Христића, представља једно од значајнијих дела српске музичке историје. Од своје прве верзије, која је настала још 1933. године (две редакције вршене су 1947. и 1958), она је тек 2015. године доживела своје прво интегралнно издање у извођењу Симфонијског оркестра и Хора РТС, чиме је широкој публици постала доступна прелепа Христићева музика. 

Иако је композитор започео рад на балету још крајем двадесетих година и први чин балета извео у време прославе поводом 25 година свог рада (1933.), завршио га је тек после Другог светског рата. Премијера је била у Народном позоришту у Београду 1947. године.

Балет је успех доживео и на бројним гостовањима у Единбургу 1951, Атини 1952, Висбадену и Салцбургу 1953, Женеви и Цириху 1953, Фиренци и Бечу 1955, Каиру 1961, Барселони 1965. Оригиналне поставке је имао је на скопској, загребачкој и љубљанској сцени, у Новом Саду, Сарајеву, Ријеци, Марибору, а 1958. изведен је и у московском Музичком позоришту Станиславског и Немирович-Данченка. За московску премијеру Христић је додао још неке нумере, сачинивши тако коначну верзију дела. Интегрално извођење и први снимак целокупне музике балета (редитељ Дејан Деспић, 1985) направљени су 2008. године (диригент Бојан Суђић, Хор и Оркестар Радио-телевизије Србије), поводом обележавања педесете годишњице од смрти аутора.

Либрето је заснован на грађи бајке и легенде, која говори о времену робовања под Турцима, а музика, као и оригинална кореографија, се ослањају на фолклорне елементе и узоре са подручја Македоније. Два најистакнутија музичка мотива у балету је Христић позајмио од Стевана Ст. Мокрањца, односно из његове славне Х Руковети, а то су песме Биљана платно белеше и Пушчи ме, које, често вариране, прожимају цео балет. 

У једном селу у близини Охридског језера, Биљана, ћерка имућног сељака, воли сиромашног Марка. Отац јој одабира богатог мужа, Ивана. На дан свадбе у село упадају Турци и отимају дечаке за јаничаре и девојке за харем. Бранећи Биљану, њен младожења Иван гине. Марко пати за Биљаном. Седећи једне вечери на обали Охридског језера, сећа се како му је деда причао да у језеру живе водене виле које чувају чаробну ружу и чаробни мач коме се непријатељ ни приближити не може. Да му је до њих доћи… Захвaљујући звезди Даници, водене виле излазе из језера и нуде му своју помоћ. Марко са дружином креће да ослободи Биљану. Када је стигао близу шатора где се она налазила, добацио јој је ружу. Она се претворила у голубицу и одлетела. Када се Марко вратио у село, Биљана је већ стигла. Свадба је спремна, јер је њен отац дозволио да се сада уда за њега.





Садржај балета

I Чин

Село у близини Охрида. Берба шљива у воћњаку Биљаниног оца, богатог сеоског домаћина, је у току. Окупљени момци и девојке раде, а међу њима су Биљана и сиромашни сељак Марко, који је у служби Биљаниног оца. Када дође стари слепи фрулаш, они остављају рад и играју уз његову музику. Излази Биљанин отац и прекорева их, терајући их да наставе рад. Они то невољко чине. Марко види да је Биљана тужна и покушава да је развесели позвавши све да заиграју (ова игра, Грлица, један је од најпознатијих и најпопуларнијих делова балета). Момци и девојке полако одлазе. Биљана и Марко остају сами, срећни што су заједно, али и тужни, знајући да ће тешко придобити дозволу Биљаниног оца да се венчају. Марко одлази, а из куће излази Биљанин отац који јој саопштава да је одлучио да је уда за богатог сељака Ивана. Биљана је очајна, мајка је теши, али отац је неумољив. Долази Иван са пратњом да проси Биљану, и настаје опште весеље. Једино је Биљана тужна. Када сви уђу у кућу, она се баци Марку, који је све посматрао из прикрајка, у загрљај и опрашта се од њега. Сцена остаје празна, само се из куће чује бубањ и даире сватова. Ноћ је пала, али су се навукли облаци и прекрили месечину, а у ваздуху се осећа нека нелагода. Из даљине се чује звук марша. Људи излазе из куће, а долазе и комшије. У село упада одред јањичара, који нападају народ и пале куће. Биљанини родитељи су рањени, а њен младожења у покушају да је одбрани пада мртав на прагу куће. Турци одводе Биљану и још неке житеље у ропство, остављајући многе мртве и рањене за собом. Марко стиже прекасно.

II Чин

Обала Охридског језера. Ноћ је обасјана звездама и месечином. У шевару се појављују русалке које играју по језеру. На језеро долази поворка звезда и међу њима најлепша Звезда Даница. Наилази Марко очајан што није успео да спасе своју Биљану. Звезда Даница га води главној међу русалкама, Бисерки, којој се Марко допадне, и пристаје да му помогне. У брегу на обали се отвара магична пећина, пуна драгуља, одакле Бисерка Марку даје магични прстен који осветљава ноћу пут и чаробни мач којим ће Марко ослободити своју Биљану.

III Чин

Султанова палата у Цариграду. У даљини се види Босфор и цео град који златно блиста под сунцем. Јањичари уводе робове у двориште палате, међу којима су румунка, бугарка, гркиња и грчки пастир, албанка и Биљана. Долазе жене из харема, одалиске, и након њих, уз фанфаре, султан који седа на престо пред робове. Церемонија бирања нових робиња почиње. Једна по једна девојка играју пред султаном (Румунска игра, Бугарска игра, Грчка игра), али савладане умором, страхом и тугом, не успевају да очарају султана. На крају игра Биљана, чија је игра прожета мотивима из првог чина. Њена је игра пуна емотивног набоја, и то се допада султану. Када желе да је одведу у харем, она се отима, а у палату упада Марко са неколицином пријатеља. Захваљујући магичном мачу, он савлађује јањичаре и баца прстен Биљани. Када је додирне, она се претвара у голубицу и одлети. У општем запрепашћењу Марко и његови пријатељи беже.

IV Чин

Село из првог чина које се обнавља. Марко је усамљен и тужан јер је изгубио Биљану. Пријатељи покушавају да га развеселе игром, али то им не успева. Наједном, као са неким предосећањем, Марко устане и гледа ка небу одакле долети једна голубица и спушта се на дрво, у наједном се претвара у Биљану. Она му потрчи у загрљај. Долазе њени родитељи и, пресрећни, пристају да се она уда за Марка. Народ се окупља и настаје опште свадбено весеље.

Уводна музика за 4. чин балета „Охридска легенда” (Обрада песме „Биљана платно белеше” из X руковети С. Ст. Мокрањца):




Коло „Грлица” из балета „Охридска легенда”:


И за крај једно занимљиво извођење кола Грлица из балета Охридска легенда у аранжману квартета Сенсартика:




Извори: muzikaklasikawikipedia

Приредио: Расен







Охридска легенда Стевана Христића
Прочитајте више »

17. јануар 2017.

Дворжакова ''Русалка'' - опера с мотивима из словенскe митологије

Далибор Дрекић | 15:39 | |
Оставите коментар!
Русалка је опера чешког композитора Антоњина Дворжака. Чешки либрето написао је пјесник Јарослав Квапил на основу истоимене бајке Карела Ј. Ербена и Божене Њемцове. To је једна од најуспјешнијих чешких опера, и представља основу репертоара чешких оперских кућа.

Русалке су митска бића из словенске митологије, или водена бића слична вилама која по словенском народном вјеровању, обично настањују језера и ријеке.

Опера “Русалка“ је први пут изведена у Прагу 31. марта 1901. године, са Руженом Матуровом као првом Русалком. Постигла је огроман успjех код домаће публике, а убрзо је стекла успјех и у иностранству. 

Најпознатија нумера из ове опере је “Пјесма мјесецу“ („Měsíčku na nebi hlubokém„) из првог чина, која има многобројна посебна извођења.


У првом чину, који се дешава на ливади поред шумског језера, три шумске виле задиркују Водењака, владара језера. Његова ћерка Русалка открива му да се заљубила у Принца, који се купа у језеру. Ужаснут мишљу да она жели да постане људско биће, Водењак се враћа у дубине језера, говорећи да јој једино Јежибаба може помоћи. Русалка тада пјева своју чувену љубавну арију – Пјесму мјесецу, најпознатију нумеру из ове опере. Непоколебљива Русалка моли Јежибабу да је претвори у жену, иако зна да ће бити вјечно проклета уколико доживи разочарење у љубав. Притом, Јежибаба јој одузима моћ говора. Приближава се зора и у даљини се чују ловачки рогови. Долази Принц, који бива опчињен Русалкином љепотом и одводи је у свој дворац.

Други чин се дешава у Принчевом замку. Спрема се свадба између Русалке и њеног изабраника. Но, Принц је фрустриран ћутањем и хладноћом своје вјеренице, док је дворјани оговарају иза леђа. На гозби се појављује страна принцеза која привлачи Принчеву пажњу. Водењак ламентира над Русалкином судбином, а она, несрећна, бјежи у врт гдје близу фонтане поново задобија моћ говора. Тада моли свог оца да јој помогне. Принц изјављује љубав страној принцези, а када се Русалка појављује он је одбацује. Водењак се заклиње да ће се осветити Принцу, кога страна принцеза оставља.

Несрећна и уклета Русалка, коју је Принц одбацио, враћа се у шуму. Јежибаба јој нуди да је врати назад у њен облик уколико убије Принца, што она одбија. Русалка, због тога, постаје једна од блуднички – водених духова који прогањају смртнике. Ловочувар моли Водењака да помогне смртно болесном Принцу, али он то не жели. На обалу језера долази Принц који у делиријуму моли Русалку да му се врати. Она му говори да ће га њен пољубац усмртити, на шта он пристаје. Молећи се за његову душу и прихватајући своју тужну судбину, Русалка се спушта у дубоке језерске воде.

Од мноштва сценских извођења, издвојили смо посебно два, филмску верзију опере у режији Пјетра Вајгла из 1977. године, те кратак приказ “Русалке“ на сцени Прашке државне опере. Уживајте!





Приредила: Сања Бајић







Дворжакова ''Русалка'' - опера с мотивима из словенскe митологије
Прочитајте више »

27. децембар 2016.

Вечне песме заборављеног аутора - Милорад Петровић Сељанчица


Милорад Петровић Сељанчица (1875-1921)

Чудна је судбина неких наших стари(ји)х песника: песме су им још за живота постале толико популарне да су зашле у народ и поистоветиле се са народним творевинама, а они сами, њихови аутори, остали су заборављени.

Ко од нас, рецимо, не зна и не певуши радо песме: “Јесен стиже дуњо моја“, “Не лудуј Лело, чуће те село“, или “Играле се делије“ на пример. (О навијачима популарног београдског спортског клуба, што се последње тиче, и да не говоримо!) Мало ко, међутим, зна да су све те наведене песме дело песника Милорада М. Петровића, о коме је овде реч.


Рођен 1875. године у Великој Иванчи, на падинама Космаја, где је завршио и основну школу, Петровић пет разреда гимназије похађа у Београду, а затим прелази у учитељску школу, која се школске 1896/97. сели у Алексинац. Ту се загледао у своју колегиницу Ружу Кнежевић, ћерку народног посланика Коле Кнежевића, који је стрељан као учесник Тимочке буне 1883. године.

После завршене школе, чувене по својим тадашњим професорима (др Тихомир Р. Ђорђевић, Миливоје Башић, Петар Илић, Петар Деспотовић, Јован Миодраговић и други), њих двоје измолише исто место службовања – село Велико Крчмаре код Крагујевца. У родној Шумадији, млади учитељ својој будућој супрузи Ружи ће запевати:

„Јесен стиже дуњо моја,
Јесен рана,
Од јесени, до јесени
Све се село већ ижени,
Душо моја, бежи мени!
Не варај јарана!“…


Тако настају прве Петровићеве сељанчице (песме које певају о селу) нове и по духу и по изразу. Он проналази своје мотиве обичне и једноставне, свој тон и нарочито свој мелодиозан стих, ослањајући се на народну лирску поезију. Испевавши низ стихова о селу, испуњених час безазленим хумором, час тугом, чежњом и љубављу мома и дилбера, уз оптимистичко осећање за све што је у природи, Петровић бива запажен и постаје популаран. Прикупивши своје написане песме (њих 34), он их под насловом „Сељанчице“ (са посветом „Мојој Ружи“) штампа у Београду 1902. године. Збирка је одлично примљена од критике и Милорад Петровић одушевљено наставља рад и већ идуће године најављује се „Сељанчица“ у другом проширеном издању, са преко седамдесет песама. Један примерак првог издања Петровић шаље у Нови Сад, „Летопису Матице Српске на приказ“, како ће својеручно да напише. Рецензију је дао тадашњи секратар Матице и главни уредник Летописа др Милан Савић (1845—1930), који ће поред осталог написати и следеће:

„Песнику је село све и сва, он неће и не може ван њега, јер у сеоској средини осећа сву срећу, све блаженство своје. Ко зна, да ли би му песме тако мирисале, да је отишао ван своје сфере. На свеже пољско цвеће или на свежу, покошену траву зацело не би. Можда би се, да је село напустио и отишао у варош, у песме увукао и смрад варошке клоаке, болести и фриволности. И идила је лепа, лепа као јутро на селу са балзам – мирисом с планине или с ливаде. Beatus ille, ljui procul negotiis“…

И друго издање „Сељанчице“ (1903.), Савић ће топло поздравити:

„Читајући те песмице, чисто нам је жао што је минуло лето, јер ‘Сељанчице’ тако умиљато маме на свеж ваздух, на ливаду и меку траву њену… Уз ову би књижицу пропевало и старије грло, а камоли младо!“

Колико је др Савић био у праву, најбоље сведочи чињеница да „Сељанчице“ компонују буквално сви наши композитори: од најстаријих Маринковића и Мокрањца, па преко Јоксимовића, Бајића, Биничког, Ђорђевића, Крстића, Манојловића, Коњовића, Христића и Милојевића, до нпр. Логара, који је рођен исте године када су песме објављене. Тако је мала збирка песама Милорада Петровића постала највећа музичка инспирација.

Препознатљив по својим песмама Петровић добија надимак „Сељанчица“ који му је добро дошао, с озбиром да је у то време на врхунцу славе и популарности био глумац Милорад Петровић (1865—1928), један од великана српске позоришне сцене (наведимо овде да је он поред осталог успешно одиграо и насловну улогу у филму „Карађорђе“ у режији Илије Станојевића у француској продукцији. Премијера филма је одржана у сали биоскопа „Париз“ у Београду 11.10.1911. године).

Милорад Петровић Сељанчица је нашој књижевности дао и неколико лепих родољубивих песама у прози, а писао је и дечје песме као и књиге за омладину (Ризница). За позоришу сцену Петровић даје четири комада: „Младост“ (1904), „Чучук-Стана“ (1907), „Комадић швајцарског сира“ (према приповеци Ђуре Јакшића) и „Сиротан“. Песме за „Младост“ компонује Божа Јоксимовић (најпознатија „Играле се делије!“), а Чучук-Стану музички тумаче Стеван Христић и Исидора Бајић.

Милорад Петровић Сељанчица рођен је на селу и сем последњих десет година цео живот је провео на селу, где је за време свога учитељовања (Крчмари, Раниловић, Стојник, Младеновац-село), написао све што је горе наведено. У Београду је премештен 1910. године где живи у родољубивом заносу пред предстојеће ратне сукобе. Вихор рата га потом одводи на разна бојишта (Куманово, Једрене) где се разбољева и једно време склања код породице у окупирани Алексинац, одакле се, протеран, враћа у Београд где је и дочекао ослобођење. Већ тешко болестан, живећи у сталној беди и немаштини, умире на Михаиловцу код Београда 17.04.1921. године не дочекавши свој 46. рођендан.

Јован Дучић у чланку објављеном у „Нашем селу“ (1929) истиче следеће:

„У Србији је држава сељачка, династија сељачка, војска сељачка, а сељачка литература под именом народних песама и народних приповедака дала је нама песницима све обасце фигура и метафора, савршен метар и ритам стиха, често чак и безазлене али лепе риме. Он што италијански писац учи из ‘Божанствене комедије’ наш писац може, без сваког другог напора, да научи из раскошног извора те литературе које је дело нашег сељака. Мислим да нема примера сличног у историји ни једне друге расе.“

Зар творац „Сељанчице“ није најбољи пример за наведене ставове великог Дучића? Уосталом на то је још раније јасно указао и сам Јован Скерлић.

„Угледајући се јако и успешно на народну лирску песму, Милорад Петровић је сеоски песник, као што је Јанко Веселиновић сеоски приповедач“, стоји у „Историји српске књижевности“ (Београд, 1914).


Милорад Петровић је у младости био готово увек виђен у шумадијској народној ношњи, а испод горње кошуље, кажу, носио је амајлију — платнени замотуљак у коме је чувао грумен земље са њива свој родне Велике Иванче. Из Петровићевог „београдског периода“ поменимо и његова друговања са Бором Станковићем, Дисом и Симом Пандуровићем и… једну анегдоту.

Пожали се Милорад једном приликом, познатом београдском оптичару Шајнесону на издавача Гецу Кона, који је одбио да му плати обећану аконтацију. Шајнесон тада предложи песнику да му овај напише рекламу у стиху, за коју ће бити добро плаћен. Знајући у каквој је невољи, Милорад брзо смисли следеће:

Очи квари Геца Кон,
А поправља Шајнесон.

Као награду, за сваку реч Милорад је добио по један дукат. Трајнија од дуката, остаје наравно поезија Милорада Петровића Сељанчице. Песме које је испевао у једном даху пуне ритма и мелодије, певају се и данас. Наш задатак је био да на то укажемо. 


Аутор текста: Миодраг Милановић

Извор: riznicasrpska







Вечне песме заборављеног аутора - Милорад Петровић Сељанчица
Прочитајте више »

14. новембар 2016.

Емисија "Сатирање" на радију Сербона - сваког уторка од 18 часова

Поштовани и драги слушаоци, задовољство нам је да најавимо ново појачање на нашем радију.

Сатирање на Радију Сербона
Сатирање на Радију Сербона

Почев од 15. новембра, имаћете прилику да у оквиру нашег и вашег програма у настајању, сваког уторка са почетком у 18 часова, слушате емисију Далибора Дрекића „Сатирање“, једног од оснивача и уредника Расена.

Уверени смо да ће вам се ова нова емисија, у којој ћемо се на сатиричан начин бавити односима између друштва и јединки, свидети и помоћи вам да препознате истину често скривену иза бомбастичних новинских наслова и скоро па свакодневних „судбоносних“ догађаја.

Емисије можете слушати сваког уторка од 18 часова директно на страници Радио Сербона, до које стижете кликом на слику испод:

Радио Сербона

или послушати снимак емисије на следећемим адресама:


Сатирање
Фејсбук страница Сатирање


Радио Сербона
Фејсбук Страница Радио Сербона


Радио Сербона

Очекујемо ваше предлоге и сугестије







Емисија "Сатирање" на радију Сербона - сваког уторка од 18 часова
Прочитајте више »

11. новембар 2016.

Мериен у животу човека - Леонард Коен

Далибор Дрекић | 18:59 |
Оставите коментар!
Једна од најлепших песама канадског певача Леонарда Коена „So Long, Marianne“ одсликава дубоку тугу и велику радост са којима је он истовремено живео. Узрок и те туге и те радости била је Мериен, његова непребољена љубав и непрестана инспирација, жена која му је истовремено улепшала и уништила живот. 

Од када је у Грчкој 1960. године упознао ову шведску манекенку, био је опседнут њом до своје смрти. Мериен Ихлен оставила је мужа, преселила се код Коена и, према његовим речима, постала му све у животу: љубавница, жена, мајка, сестра… а пре свега велика инсприација. 

Леонард Коен и Мериен; извор: Twitter
Леонард Коен и Мериен; извор: Twitter

Попут многих љубави и ова је добила карактер несрећне, зато што је после само неколико година Мериен почела да га „исцрпљује, уништава и понаша се одвратно према њему. Псхички га је малтретирала и варала…“

Да ли су разлози томе у самом начину настанка овакве љубави или неком другом њеном карактеру, најбоље су знали њени актери. Коен је у песми „So Long, Marianne“ рекао своје виђење њиховог растанка, Мериен о томе није говорила. У делу интервјуа из 1992, године Коен је такође поменуо своја осећања према Мериен:


„Људи се мењају, њихова тела се мењају, али има нешто у љубави што се никад не мења… Мериен, жена из песме „So Long, Marianne“, када чујем њен глас преко телефона, осетим потпуну повезаност иако су нам животи раздвојени“. Осетим да љубав никад не умире и, када постоји осећање довољно јако да изроди песму, онда у тој емоција има нешто неуништиво.“

фото: Allan Showalter
фото: Allan Showalter

Када је у јулу 2016. године Мериен умрла, Коен се од ње опростио речима „Љубав никад не умире“, а четири и по месеца касније умро је и велики музичар.

Буди ми збогом, Мериен!

Нећеш ли доћи до прозора, моја мала драга?
Желео бих да читам са твог длана
Знаш и сама да сам мислио да сам неки мало циганче
Пре него што си ме повела у твој стан

Буди ми збогом, Мериен! Време је да почнемо да
Да се смејемо, и плачемо и плачемо
И да се смејемо о свему опет

Знаш како желим да живимо заједно
Али тераш ме да заборавим на све
Да заборавим да се молим анђелима
А и анђели су заборавили да се моле за нас

Буди ми збогом, Мериен! Време је да почнемо да
Да се смејемо, и плачемо и плачемо
И да се смејемо о свему опет

Сад те сретох кад је све прошло, а били смо млади
Стајали смо у зеленом парку
Држала си се ме као да сам распеће
Док смо клечали дубоко у мраку

Буди ми збогом, Мериен! Време је да почнемо да
Да се смејемо, и плачемо и плачемо
И да се смејемо о свему опет

Сада ми треба твоја скривена љубав
Хладан сам као да сам нов хладан жилет
Отишла си кад сам ти рекао да сам озбиљан
Да ли си икад помислила колико сам био храбар?

Буди ми збогом, Мериен! Време је да почнемо да
Да се смејемо, и плачемо и плачемо
И да се смејемо о свему опет

Ох, ти си тако лепа девојка
Видех кад си отишла и променила своје име опет
И баш када сам савладао ову целу планину
Да оперем очи на киши

Буди ми збогом, Мериен! Време је да почнемо да
Да се смејемо, и плачемо и плачемо
И да се смејемо о свему опет

превод преузет са (lyricstranslate)


Извори: Леонард Коен, Новостиlyricstranslate







Мериен у животу човека - Леонард Коен
Прочитајте више »

09. новембар 2016.

Личко глуво коло

Далибор Дрекић | 15:02 | |
Оставите коментар!
koloooooooooooooooooooo

У животу Личана коло је играло значајну друштвену улогу, млади су се у колу састајали, упознавали, а старији би  се око кола сакупљали и разговарали о дневним догађајима и проблемима. У колу у његовом првом, делу-шетњи младић је говорио о љубави и договарао састанак са вољеном девојком. Посебну друштвену улогу имала су тзв. бирачка кола у којима су се отворено показивале симпатијe према момку или девојци.

У колу се вршила и селекција девојака; гледало се не само како цура изгледа и колико богат накит има, него и колико дуго може да издржи играјући. У личком су се колу девојке надигравале на сајмовима и зборовима играјући до изнемоглости: која задња остане – најздравија је.

Некада давно коло су могле да играју само удаваче, а она која успе да до краја одигра глуво коло доказала је да је физички потпуно здрава и спремна за брак.

У Личана је познато глувo коло које се игра  без инструменталне  пратње. Једно од најпознатијих глувих кола је ђикац. Током играња само се чује команда коловође, звецкање тока на чермама момака, ђендара на прсима девојака и веома наглашени ударци стопала играча. Коло је добило име по речи ђикати, ђисати или ђипнути, што значи скочити, скакати, високо са поскоцима играти, јер је то особеност овoг кола. Ово коло игра се  и у другим крајевима динарског краја; на Кордуну се зове ђикац, у Буковици буковачко коло, а у Босанској Крајини гламочко коло. У колу Ђикац акценат није на лепоти  играња, већ на снази момака и девојака.

licani-igraju

Ђикац је веома живахно и енергично коло, а извођачи га, ухваћени у круг лицем у лице, држећи се чврсто за руке, са полусавијеним телом и коленима, са раширеним ногама, изводе грубо, оштро и из све снаге, да се земља тресе, под командом  коловође, који својим громогласним командама, одређује  начин и темпо играња. У овом колу је посебно наглашено ударање ногама односно стопалима о подлогу, тело се ослања на читаво стопало, (табанање). Игра се слободно, опуштено, без чврстих правила (кореографије), слуша се и поступа по команди коловође, према претходно таксативно наведеним командама. На команду крени коло играчи крећу левом ногом у леву страну, корачањем и табанањем три пута, а четврти искорак десном ногом према центру кола (унутра), након тога опет три корака, па табанање у месту, па поскакивање, па тако наизменично редом, с тим да се оштрина игре и темпо све више појачава и играчи понесени игром не знају да стану, а простор на коме се игра бива све мањи, па  долази до извијања кола. Тада коловођа командом обрни коло, на тренутак раздваја коло и окреће га у супротном смеру за 180 степени, тако да играчи долазе у положај да су окренути леђима једни према другима односно према центру кола. На команду коловође поврати коло, играчи се поново враћају у првобитан положај лицем у лице, и спајају се поново у круг. Када се коло све јаче захуктава и убрзава, на команду коловође Коло стој! или Вели Коста, да је кола достa! коло стаје.

Позната глува кола су и вујаљка и змије.

Вујаљка би се играла обично зими на снегу, а осим поскакивања изводиле би се разне фигуре.

Коло звано Змије почиње лагано а затим иде све брже. Играчи  се ухвате у отворено коло, руке су им прекрштене напред тако да им десна рука иде преко леве руке  десног играча. Претпоследњи играч држи последњег својом десном руком, а овај њега обема рукaма око врата. Коловођа води коло све живље око задња два играча у жељи да се змија тако замота да се последњи играчи сруше.

Гламочко глуво коло је два пута проглашавано за најбоље народно коло на европском континенту, УНЕСКО га је 1982. уврстио у светску културну баштину.

Да не бисмо остали само на сувој причи о глувом колу дајемо вам и неколико кола различитих извођача.








Извор: skamija-vunjak







Личко глуво коло
Прочитајте више »

08. новембар 2016.

Заборављени аутор песама "На Кордуну гроб до гроба" и "Једно дете мало"

Далибор Дрекић | 11:32 |
Оставите коментар!

Стихотворац по наруџбини, торбар по невољи, Влаја из Глибовца имао је утврђену цену: један стих – један динар


ПЕСНИЧКА ДУША У БРИЏ ПАНТАЛОНАМА

Народни „песмар“ преживео три рата, а свој одлазак са животне сцене овако је најавио: „Скончаћу сам, јер ће зима узети моју душу“. – Ретки пролазници, који су у рано јутро 11. јануара 1967. године хитали у Смедеревску Паланку, пронашли су на ивици асфалтног пута, на самом улазу у град, смрзнуто тело неког старца. Било је то тело Владимира Влаје Милића

Једна књига, која се ових дана појавила у излозима књижара, скинула је покорицу заборава са Владимира Влаје Милића, народног стихотворца из Глибовца, крај Смедеревске Паланке. Њен писац, пензионисани новинар Предраг Цветковић, сабрао је занимљиве написе о човеку који је сам издавао своје песмарице и продавао их по возовима од Ђевђелије до Загреба.

vlaja-iz-glibovca
Влаја из Глибовца

Милан Јовановић каже да је Владимир Влаја Милић био „први и последњи стипендиста родног села Глибовца“. Кад се његовом оцу, сиромашном сеоском слуги, родио син Владимир, овај се није много обрадовао. Била су то само уста више. Зато отац и није хтео да га да у школу. Али општинари се сажалише, дадоше паре за буквар и „оно што уз то иде“, а узгред му рекоше: „Ако будеш добро учио нећеш имати проблема ни идућих година“. Тако Влаја заврши школу, а кад време дође оде и у војску.

Јовановић бележи да је Влаја у балканским ратовима био најомиљенији у свом батаљону. Једном официру је било сумњиво што се војници толико окупљају око њега. Позвао је командира чете и рекао му: „Није ли онај репоња – Милић антидржавни“… А онда је командир чете позвао „дотичног репоњу“ и одрезао му: „Ти Милићу, ако и даље окупљаш војнике, не гине ти 25 по туру“.

По завршетку рата (оног првог) Влаја је постао најмодернији „песмар“ у народу. Власници штампарија грабили су се за његове стихове.

На тавану џак, у џаку песме џепног формата

Миодраг Тодоровић каже да је самоуки песник, одавно покојни Влаја из Глибовца, био по много чему први песник са којим је дошао у додир и чији је књижевни утицај претрпео.

– Био сам још 1945. године омладинац у Смедеревској Паланци када су ме позвали да учествујем у омладинској радној акцији – требало је да се рашчишћава једна зграда за потребе УСАОА-а – сећа се Тодоровић. – На тавану те зграде заједно са својим друговима пронашао сам неколико џакова књижица џепног формата. То су биле песме Влаје из Глибовца, које су народне власти конфисковале, чим су поразиле оружаног непријатеља и прихватили се оних других непријатеља без пушке и митраљеза, а међу њима и Влајине поезије. На тај начин Влаја је био први песник-самоиздавач у чију се издавачку делатност умешало Општинско јавно тужилаштво, а због стиха: „сиђи с власти да меримо части“.

„Влаја звани из Глибовца“, тако се често потписивао, писао је о свим темама које узбуђују широке народне масе, о регрутним јадима, о љубавним доживљајима, бомбардовањима савезничке авијације, а није избегавао ни аутобиографске теме.

Он је био и међу првим домаћим песницима који је писао по наруџбини, са утврђеним хонораром, динар – ред. Ишао је по славама и свадбама и рецитовао своје стихове. Песме су му наручивали сеоски момци, по чијим је поруџбинама и писао.

– Чика Влајо, може ли да падне једна песма? – питао би га момак који хоће да плати песму.

– О чему? – питао би Влаја.

-О оном – каже момак и намигне.

– Значи о твојој девојци и теби. Може, динар од реда, рекао би Влаја и одмах седао да изврши поруџбину.

– И својим спољним изгледом Влаја је одавао човека од пера: осим сељачких бриџ панталона и опанака, носио је грудњак или кожух, понекад и сако са једним широким горњим џепом, у који је могло да се задене више патент оловака и пенкала – „слика“ га Тородовић.

Смедеревска Паланка
Смедеревска Паланка

Етика народног певача: „Песмо моја, само право кажи“

Драгиша Витошевић је својевремено у „Браничеву“ објавио студију о Владимиру Влаји Милићу.

– Кад сам, почетком шездесетих година, појединим познаницима и пријатељима говорио о антологији сељака – песника коју сам припремао са Добрицом Ерићем, они су ме обично у неверици питали: „Да није то нешто као Влаја из Глибовца?“ – писао је Витошевић. – Убрзо сам увидео да је Влаја из Глибовца, стихотворац по наруyбини и торбар по невољи, у међуратном времену постао готово појам сеоског песника, па чак, у нашим ширим малограђанским круговима, и појам песничких могућности српског човека.

Уопште, од свих самоуких сеоских стихотвораца, Влаја је најубојитији у сваком погледу. Па ипак и тај сироти Глибовчанин није сасвим незанимљив, нити потпуно „усамљен“, без везе са селом из којег је поникао и са публиком за коју је писао. Он је, заправо, једна појава.

Влаја је својим стиховима, пре свега, хтео да каже истину: оно што се догодило и како се догодило. Има он један дирљив стих у том погледу, који је, оцењује Драгиша Витошевић, достојан сваког писца: „Песмо моја само право кажи“…

Он се најчешће бавио „женским темама“, певао је о женама и њиховим „прекршајима“. У више својих песмарица он говори о неверству жена док су им мужеви били у рату, и рекло би се да га је та тема чак прогањала. Тако и у песми „Љубазно писмо“ он, одједном скаче на тај предмет, износећи како се жена ноћу скита: „Са Маџаром па и са Немца, а у собу де ју плачу деца“.


Песник из вагона треће класе: „Гледање“ у двојке и петице

Знајући и сам да није песник од дара, него стихотворца од невоље, Влаја, ипак, и такав, нешто казује и изражава: ту неукост, стање сеоског стихотворства, али и публику, „јавно мњење“ и велике друштене неправде.

– Он ни после ослобођења није могао ћутати, али када је почео певати о скупоћи, о тачкицама и редовима, власти су га позвале и изричито му забраниле да то чини – забележио је Драгиша Витошевић. – И Влаја их је послушао. Тек негде пред смрт, поводом земљотреса у Скопљу 1963, у њему се пробудио стари нагон летописца и он је и ту велику несрећу унео у песму.

– Еј, кад би ми држава допустила да штампам песмарице, шта ће народ без њих, вајкао се Влаја једном пријатељу 1948. године.

Кад су Немци 1941. окупирали Србију Влаја је састављао и песме о њима. Милан Радојевић наводи да то умало није платио главом, јер су га отерали у Бањички логор. Данас је готово непознато да је он аутор песме „На Кордуну гроб до гроба“ и оне „Једно дете мало…


– Влаја није био само надарен за песме, него је био видовит – сведочи Драгослав Живковић. – Имао је моћ да види неке догађаје пре него што се догоде. Кажу да је то често изражавао бројкама. Бројеви помоћу којих је „гледао“ били су двојка и петица. Многи су му веровали, јер све што је рекао убрзо се и догодило. Чак је и смрт своју предвидео: „Скончаћу сам, јер ће зима узети моју душу.“

Милан Јовановић овако је описао његову смрт:

– Ретки пролазници, који су у рано јутро 11. јануара 1967. године хитали у Смедеревску Паланку, пронашли су на ивици асфалтног пута, на самом улазу у град, смрзнуто тело неког старца. На обрвама и брковима блистали су ледни кристали. Било је то смрзнуто тело Владимира Ј. Милића – званог Влаја „песник“, човека кога су познавали сви путници из вагона треће класе Краљевских и Југословенских железница на релацији Скопље – Ниш – Београд…

О Влајиној видовитости сведочи и Владимир Јовановић који је с њим заједно био у Бањичком логору – Чика Влаја је, како да кажем, био видовит човеки предсказивао нам је судбину у логору. Говорио је како ће већину нас Немац отерати у своју земљу и да ће се отуда мало вратити кући. Једном приликом, пред депортацију, казао је: „Ко буде среће па преживи, биће ослобођен петог, петог, петог, петог. Тако је и било. Логор Ебензе у коме сам био, ослобођен је 5. 5. 45. у 5 сати.

Јављање Божјег гласа:  „Песме да састављаш и догађаје предвиђаш“

Владимир Влаја Милић је Раји Маричићу испричао како му је од бога дато да пише песме.

– Као дете заспао сам на ливади на којој сам чувао овце. Тад ми се у сну јавио глас. Рече ми да је Божији и каза: „Од сада, чим се пробудиш ти ћеш моћи да састављаш свакојаке песме и да предвиђаш догађаје. Кад сам се пробудио ја сам одмах саставио песму, предвиђао сам људима судбине, неки су ми веровали, неки се смејали, неки слегали раменима. Кад сам био у праву, у рату, опет ми се јавио тај глас. Било је то пред борбу с Бугарима. Рекао је да ћемо победити Бугаре. Кад су официри чули ту моју песму, дозволили су да идем од рова до рова да храбрим и увесељавам војску. Ја сам знао да ћу преживети три рата, да ћу много да се напатим и даћу бити рањен.


Има љубавних, а има и мрсних, што нису за ожењене

За Влају нису знали само у Смедеревској Паланци, него и целој Југославији. У Смедеревској Паланци је пре рата био стациониран V коњички пук краљице Марије, па су војници куповали његове песмарице, нарочито оне љубавне и мрсне.

– Једном приликом кад сам био у Скопљу питају ме одакле сам, а кад рекох од Смедеревске Паланке, они ће: „Па ти си из краја Влаје песмара“ – прича нам Раја Маричић. – У Приштини сам се једне године на пијаци упознао с неким Шиптаром. Кад чу да сам из Смедеревске Паланке поче да се хвали како код куће има Влајине песмарице. Слично сам доживео и у Љубљани. Кад им рекох одакле сам, они у глас: „А Влаја песник, имамо његове песмарице. И ја сам имао много његових песмарица. Давао сам, нарочито оне са еротском поезијом, другима да читају па ми нису вратили. Неке ми, да будем искрен, жена бацила. Грдила ме и пребацивала да сам ожењен човек и шта ће мени те песме.

Аутору књиге „Влаја из Глибовца“ Предрагу Цветковићу многи казивачи су предочили да је он могао „хиљаду дана и хиљаду ноћи без престанка да саставља песме и декламује их“.

– Његове песмарице имале су обично од осам до 16 страна и биле штампане у просеку од 20 до 25.000 примерака, прича Цветковић. – Продавао их је за динар по примерку, а кад је осетио да се национална валута љуља, на корици песмарице је штампао: цена према скупоћи!

Међу његовим песмама, а било их је преко 1000, једна се посебно издваја. Носи наслов „Кецеља“.

Ој кецељо висока планино

што под тебе црна гора расте

и у гори бунар вреле воде

На бунару црвена ћуприја

ту долази гологлав делија

главом клања оће да се бања.

Драгољуб Јанојлић

Српско наслеђе бр. 6, јун 1998.







Заборављени аутор песама "На Кордуну гроб до гроба" и "Једно дете мало"
Прочитајте више »
Blogger Tips and TricksLatest Tips And TricksBlogger Tricks