Приказивање постова са ознаком Књижевност. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Књижевност. Прикажи све постове

06. септембар 2017.

Краљ Никола I Петровић Његош о Српству Дубровника


То није тако ил' не знаш ништа,
српски је брат са српског огњишта,
милога сваки син Дубровника.
Од вазда нам је Дубровник дика,
богатством својим залога скупа,
мудрошћу глава српскога трупа;
у цио исток и у сва мора
катарке њиног бродовља, гора,
словенске св'јету истичу боје,
нашки му морнари смјело поје,
у сваку луку на океане —
част нам наносе са сваке стране!


Никола I Петровић Његош - Балканска царица



Прочитајте више »

25. јун 2017.

Срби и демократија

Када Србин хоће да се покаже демократом, он се поистовети са својим непријатељима.

Стеван Сремац

Прочитајте више »

18. јун 2017.

Портрет Вука Караџића

Портрет Вука Караџића, Литографија, Историјски музеј Србије, Београд

Прочитајте више »

01. јун 2017.

Милан Ракић: На Газиместану

Далибор Дрекић | 18:48 |
Оставите коментар!

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама… 
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Данас нама кажу, деци овог века, 
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли 
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи, 
Не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја, 
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Прочитајте више »

02. март 2017.

Значај Валтазара Богишића за Србе на приморју


Валтазар Богишић родио се у Цавтату 1834. Пошао је у Венецију у лицеј св. Катарине 1856. Студирао је на Бечком универзитету. Слушао је предавања у Берлину, Минхену, Хајделбергу и Паризу. У Бечу је постао 1864. доктор права. Одбио је 1866. кандидатуру за посланика у далматинском сабору са изгледом да буде биран и као посланик за бечки Рајхсрат. Није хтео мењати свој научни рад са политиком. Богишић је прихватио понуду универзитета у Одеси а одбио је две понуде загребачког универзитета. Постао је члан академија у Београду, Загребу, … . На предлог књаза Николе добио је 1872. царским указом налог да иде у Црну Гору због израде грађанског законика. Пред делегацијама државног црногорског савета на Цетињу 1880. било је прво читање „Имовника”. После другог и трећег читања на Цетињу „Имовник” је проглашен 25. марта 1888. и ступио на снагу 1. јула 1888.(1) У свом Указу од 25. марта 1888. кнез Никола поверио је Богишићу да сачини правни кодекс и наложио му да „главну пажњу скрене на народне појмове о правди, на обичаје, предања и на живе потребе српског народа”. (2)
Примио се да буде министар правде у Црној Гори 1893. и на том положају остао до 1899. Живео је у Паризу. Умро је 24. априла 1908. у Ријеци. Из Ријеке су бродом пренесени посмртни остаци 29. априла 1908. у Груж. Из Гружа су превезени у градску луку Дубровника, а оданде у Цавтат. Бродови „Груж”, „Цавтат” и „Венћеслав” довели су у Цавтат господу, друштва, представништва и музике који су учествовали у погребу. Кад је стигао ковчег на броду „Груж” у Цавтат, тиха поворка кренула је у парохијску цркву, где је одржано опело. У поворци су била школска деца са учитељем и учитељицом, представништва свих српских и хрватских друштава из Дубровника, представништва са стране, Дубровачко радничко друштво, корпоративно са барјаком и венцем, српска Дубровачка грађанска музика, Опћинска Хрватска глазба, дубровачки начелник П. Чингрија са заступницима дубровачке општине, … . Цавтат је био у црнини, црни сагови су били на прозорима, фењери су били обложени црнином, заставе на лађама биле су у знак жалости биле су спуштене на пола; После опела поворка са 25 венаца упутила се из цркве на гробље, које се налазило на брежуљку северо-западно повише Цавтата. На гробљу су говорили Луко Калачић у име Цавтата, Фађони, брат Влаха Буковца, у име хрватског друштва „Зоре”, А. Вучетић, уредник „Срђа”. У име српске омладине говорио је Бркић, уредник „Српске Зоре“. У свом говору А. Вучетић истакао је: „ … Као учењак и књижевник, као српски законоша и славенски државник прославио је широм света себе, мило Српство, дубровачку домају, родни Цавтат и Конавле, откле су му стари били. Инокосан је изводио оно што у великим државама тек окупљени учењаци могу да ураде, … . Један од тих соколова нашега доба, који је лебдио по свим крајевима, где се српска и хрватска ријеч говори, и летио и у даље крајеве, бјеше наш Валтазар Богишић. Није он газио по гњилу блату странчарских зађевица, није пландовао и бучио празним фразама, него је неуморно радио и учио у самоћи своје собе, трудио и дању и ноћу да постигне узвишене идеале. Кад би прву сврху постигао, за другом би ишао једнаком устрајности. Вјеран своме поријеклу и освједочењу, прекаљену трудом и науком, он као законоша црногорски није унио у законе туђе смушене мисли, него је у њих претопио наше српске обичаје и наше српско право и дотјерао је рад до таке савршености, да му се стране законоше диве. Као књижевник и правник радио је и за Дубровник било износећи његове старине, било његове законе, било паметно нас потичући да у Дубровнику створимо ново средиште за народно позориште. … .”
У свом говору Н.Л. Бркић истакао је : „ … Народ, који рађа овакве људе, не може пропасти, јер он мора кроз њих, кроз своје истакнутије синове, вјечито живјети. … Богишић је дао примјер радишности, посвједочио силу могућности и пред цијелим образованим свијетом показао несумњиво богатство народног нам талента. … . Пред самртним останцима дичног, љубљеног и поштованог чеда јуначког народа српског; пред храмом великог духа скромнога Валтазара Богишића – дубоко се клања и српска дубровачка омладина, која ме је уобластила, да се у њено име с покојником опростим. Полажући на мртвачки сандук свој вијенац искреног признања и вјечне захвалности, српска омладина врши своју свету дужност, за коју је веже љубав према раду, науци и свом српском народу. … Њега остављамо у својим срцима као једну свијетлу и неизбрисиву успомену, као један велики примјер устрајности и радишности, као неоспориви свједок људске могућности и као посебни тип патриотизма, који је без шаблонске партизанске надутости много и много користио своме народу и допринио народном напретку. А то све даваће српској омладини снаге и полета за рад око свог добра и добра своје националне заједнице. … . ”
Посланство са Цетиња стигло је 2. маја 1908. да положе венце на гроб Валтазара Богишића. У изасланству је био министар просвете и црквених дела Пламенац као заступник владе. У име књаза Николе положио је венац његов ађутант Поповић. На траци је био натпис: „Мојему министру правде Велеученом Др. Валтазару Богишићу Књаз Никола.” Члан великог суда Дожић положио је венац за црногорско судство. На венцу је био натпис : „Благодарно Судство Црногорско Др. Валтазару Богишићу”. (3)
У часопису „Срђ” су од телеграма издвојили саучешће : Пашићево у име краља и српске владе, Стојана Новаковића у име Српске краљевске академије и саучешће правног факултета београдског универзитета. Милан Павлов Јовановић командир-академик из Вуковара упутио саучешће Уредништву „Срђа”. У саучешћу је истакнуто : „Примио сам жалосну вијест о губитку мог доброг и милог колега-друга – као члана многих учених друштава и академија, а великог правника-хисторичара народа српскога, челик Србина Др. Валтазара Богишића, те ево и мене да и Вама и свему Српству изразим моје саучешће у преголемој жалости за врлим и добрим Србином ком дао Бог вјечни покој! Лака му земља и вјечна Слава у народу своме кога је тако жарко љубио !” (4)
Марија Богишић, удата Пол, наследила је свог брата Валтазара Богишића, дала је пренети из Париза у Цавтат библиотеку и купила зграду за смештај библиотеке. Основала је музеј. Уложила је много новца за изградњу водовода за Цавтат из села Обода, поправила плочнике, цркве, гробље и подигла брату споменик на обали. Библиотеку и културно-историјске збирке оставила је Цавтату „као темељни камен подизању родног мјеста и на вјечиту успомену свог брата“. Идеју за оснивање Богишићевог музеја изнео је Лука Зоре након што је Богишић објавио збирку словенских инкунабула у календару Дубровник. Музеј је отворен после Богишићеве смрти, у септембру 1909. у његовој кући. (5) Српска друштва на Приморју чувала су успомену на Валтазара Богишића и посећивала су Цавтат обилазећи његов гроб.
Група од 40 српских сокола из Војводине, Србије и Старе Србије предвођена др Лазом Поповићем, старешином Фрушкогорске Жупе, посетила је 17 августа 1911. Дубровник. Истог дана соколи су паробродом „Соко” посетили Цавтат. Излету су се придружили душановци, грађани и омладина. Град је био искићен заставама, а соколе је дочекала општинска музика и грување прангија. Цавтатска музика свирала је „Душановку” и „Соколску корачницу”. Кад су се соколи искрцали, предвођени Цавтатском музиком поздравили су Општину а онда су отишли на гробље. На гробу Валтазара Богишића положио је др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац Српских сокола из Војводине, са српском тробојницом. Истакао је да како је српски народ увијек благодаран великом Србину Богишићу за велике заслуге. Кад је венац био положен, сви присутни кликнуше „Слава Богишићу”!, а збор је запевао „Вјечнаја памјат”. После разгледања градића, Богишићевог музеја, књижнице и слика Влаха Буковца у цркви соколи су се вратили у Дубровник. При поласку из Цавтата дошло је до братских овација. (6)
Два брода Дубровачке пловидбе превезла су првог маја 1938. у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са „Матицом Српском” у Дубровнику да походе и положе вијенце на гроб и споменик Валтазара Богишића. Дубровачка друштва и установе дочекали су грађани Цавтата. Истог дана увече у дворани „Слоге” у Дубровнику одржано је комеморативно вече гдје је говорио др. Лујо Бакотић. У Одбору за комеморацију 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића били су: Светозар С. Барбић, предсједник „Матице Српске”; Душан Башић, предсједник „Јадранске Страже” у Дубровнику; Луко маркиз Бона, предсједник „Дубровачке грађанске музике”; др. Ђуро Орлић, предсједник дубр. срп. пјев. друштва „Слога”; Даница Радовић, предсједница „Кнегиње Зорке” у Дубровнику; Нико кап. Папа, предсједник „Нове Југославије”; Иво Шуберт, предсједник „Дубровачког радничког друштва”; Нико А. Шутић, старјешина Соколског друштва у Дубровнику; … . Одбор је 1938. у Дубровнику издао Споменицу дра Валтазара Богишића. (7) Значај манифестација националних друштава у Дубровнику уочен је и у другим срединама. Лист „Дубровник” пренео је из сарајевске ,,Југославенске Поште” осврт у коме се коментарише: „Недавни поход гробу незаборавног Антуна Фабриса, па пренос земних остатака пок. др. Франа Кулишића и комеморација 30-годишњице смрти пок. Богишића, показали су најбоље, да је Дубровник … једнодушан кад наглашава … своју улогу у значајној предигри нашег народног ослобођења и уједињења. .” (8)
Лист „Дубровник” пренео је из „Зете” вест да је Удружење правника у Подгорици 1939. покренуло акцију за подизање спомен-бисте дру Валтазару Богишићу у Подгорици. Удружење је упутило апел свим црногорским правницима. У писму је писано подробно о личности и раду Валтазара Богишића и његовом значају за Црну Гору и Црногорце а посебно за црногорске правнике. Истицали су да је Богишићев Општи имовински законик израз душе црногорског човека у његовим правним односима. Лист „Дубровник” констатовао је да су поред споменика у Цавтату, црногорски правници прегнули да Богишићу у знак признања подигну спомен-бисту. (9)
Српска друштва на Приморју чувала су успомену на Валтазара Богишића и посећивала су Цавтат обилазећи његов споменик и гроб. Друштва су 1938. посетила Цавтат поводом комеморације 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића.
Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
________________
Напомене:
„Др. Валтазар Богишић”, „Срђ”, Дубровник, 15. априла 1908, бр. 7, 73-80;
Др. Жика Бујуклић, „Римско-византијска правна традиција и право средњовековне будванске комуне”, „Паштровски алманах II за 2015”, Петровац-Свети Стефан 2016, стр. 380;
„Др. Валтазар Богишић”, „Срђ”, Дубровник, 15. априла 1908, бр. 7, 73-80;
„Др. Валтазар Богишић”, „Срђ”, Дубровник, 30. априла 1908, бр. 8, стр. 124, 125;
„Марија Богишић, уд. Пол”, „Илустровани лист”, бр. 12, Год. И, у Београду, 17. VII.- 2. VIII. 1920, стр. 3; Мр Андреј Вујновић, „Музеј у делу и животу Валтазара Богишића“, „Српска слободарска мисао“, Београд, септембар-октобар 2011, бр. 5, стр. 59; Др. В. Новаковић, 4. „Цавтат и Конавле“, Цавтат 1954, стр. 26;
Српски Соко, Сремски Карловци, 25 Октобар 1911, бр. 11 и 12, стр. 182; „Споменица година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 34; „Српски соколови у Цавтату”, „Дубровник”, Дубровник, августа 1911, бр. 34, стр. 3;
„Дубровачке вијести”, „Дубровник”, Дубровник, 30 април 1938, бр. 17, стр. 3;
„Колико и Камчатка са Мљетом”, „Дубровник”, Дубровник, 21 маја 1938, бр. 20, стр. 4;
„Домаће вијести”, „Дубровник”, Дубровник, 20 маја 1939, бр. 20, стр. 3
 Извор: koreni
Прочитајте више »

20. фебруар 2017.

Никола Тесла као преводилац Змајевих песама

Никола Тесла и Јован Јовановић Змај сусрели су се приликом једине Теслине посете Београду, 2. јула 1892. године, када је возом, преко Новог Сада, дошао у Србију, а у Београду је том приликом организован свечани дочек. Речима добродошлице и са великим одушевљењем Теслу је дочекао српски краљ, а један од говорника на тој свечаности био је нико други до омиљени песник Теслин, Јован Јовановић Змај.

Змај је научника поздравио стиховима, што је уједно био и једини пут да Змај јавно чита своје песме. Тесла, искрено дирнут овим сусретом, пришао је песнику и пољубио му руку и рекао: „Кад ми је било најтеже у Америци и када сам био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама сам читао Вашу поезију, а сада Вам обећавам да ћу Ваше стихове превести на енглески језик и у Америци објавити”.


Nikola Tesla and Edgar Cayce: Interview from 1899.

Змајева песма посвећена сусрету са Николом Теслом:

Не знам шта је, је л`суштина,
Ил`то чини само мис`о
Чим смо чули: долазиш нам,
Одмах си нас електрис`о.

На сто жице спроводнице,
Електрика јури сиром,
ваздухом ће бити споја
(после можда и етиром)

-Стоји стабло, стоји Српство,
Мајка сваком листу-сину,
Најсвежији лист му трепну
па одлети у даљину.

Ти нам, Тесла, ти врлице,
Оде летом јаче струје
У далеку Колумбију,
да ти муње колумбује.

И ти, Тесла, у којем се
Исполинске мисли роје,
Тебе враћа неодоље,
Да пољубиш стабло своје.

Љуби стабло, дојчине му,
Сисни дојку, сисни врли.
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.

Београд је данас сретан
Рукујућ`се с српском диком
И открива срце своје
Пред Србином велебником.

Но ти мораш опет натраг
-Састанак нам кратко траје-
Ал`топлоту носи собом
Братинског загрљаја.

Остварена ј`мис`о твоја
Мис`о дивна и голема:
Међу нам`биће веза,
А даљина нема, нема.

Разумеће листак свези
Сваку жилу свога стабла,
(Електрика насих срца)
И без жица и без кабла.

Дубоко дирнут, Тесла се окупљеним људима обратио наглашено емотивно:


„Ја осјећам много више ношто могу да кажем. Стога Вас молим да јачину мојих осјећања не мерите по слабости мојих ријечи. Истргнут сам из послова да амо дођем и још не могу да се ослободим мисли и идеја, које ме ево и овде прате. У мени има нешто, што може бити и обмана, као што чешће бива код младих, одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала – то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та: да је то дјело једног Србина. Живило српство!”


По повратку у Америку, Тесла се са страшћу бацио на превођење Змајевих песама и почео да пише о српској историји. Тако је настао и Теслин есеј из 1897. године о горкој судбини српског народа, у коме Тесла користи и Змајеве стихове и мисли заједно са својим интерпретацијама косовске и покосовске трагедије српског народа.

ПИСМО НИКОЛЕ ТЕСЛЕ ЗМАЈУ

Тесла је 15. јуна 1894. године упутио Змају следеће писмо, чији је факсимил објавила „Политика” у троброју за 31. мај, 1. и 2. јуни 1936. године, када је у Београду и у другим местима Краљевине Југославије одржан низ манифестација поводом 80. рођендана Николе Тесле.


Теслино писмо Јовану Јовановићу Змају, 15. јуна 1894.

Под насловом „Никола Тесла као преводилац Змајевих песама”, Јулија Лазаревић-Татић, сарадница Политике, обелоданила је да се Теслино писмо налази у писаној заоставштини педагога, професора др Милана Шевића и да се у тој архиви налази и писмо Змају Роберта Андервуда Џонсона, великог Теслиног пријатеља и поклоника.



„Високо поштовани господине,

славни српски песниче!

Опростите што Вам се нисам јавио прије, као што би дужност захтевала. Неколико мисли тако су ме обузеле, да ми је немогуће отргнути се од рада.

Мој пријатељ, Р. А. Џонсон, племенит човек, један од најбољих писаца овђе, и сам песник, латио се је посла да преведе збирку Вашијех дивнијех песама на енглеском.

Одавна тражио сам такова друга, кога би могао да одушевим, па ма и димом и угљеном! У Америци нема бољега. Преводи његови управо дивни су, а ако по гдекад морао је променити по који редак, то је било неопходно нужно у духу енглеског језика.

Сад преводимо неколико другијех песама. Хтедох Ђулиће али је претешко, ну можебити да ћемо успети доцније, ма и колико посла имам, за то ћу наћи времена. Молио би Вас да ми пошаљете Вашу слику, а када би могли и две, дао бих једну мом пријатељу, који Вас толико поштује.

Имам издање од 1882. Вашијех радова и рад би прибавио новије, ако се може добити.

Поздрављајући Вас најсрдачније остајем Ваш

Никола Тесла”.

У есеју посвећеном Змају, по Теслином мишљењу највећем српском песнику, на самом почетку каже:


„Тешко да постоји народ који је доживео тужнију судбину од српског. Са висине свог сјаја, када је царство обухватало готово цео северни део балканског полуострва и велики део који припада Аустрији, српски народ је гурнут у безнадежно ропство после тоталног боја на Косову 1389. године против надмоћнијих азијатских хорди. Европа неће никада моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући и сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. За Европу мој српски народ био је грудобран, а она му је узвратила ропством.“


ПИСМО  РОБЕРТА АНДЕРВУДА ЏОНСОНА ЗМАЈУ

Као уредник једног од најутицајнијих часописа у америчкој историји, магазина „Сенчери”, Џонсон је с радошћу прихватио Теслин предлог да објави неколико Змајевих песама, о чему је песника обавестио по обављеном послу, 3. маја 1894. године, писмом пуним такта, дубоког поштовања и изразитог дивљења:



„Драги господине,

У тренутку кад вам ово пишем, ја још не знам да ли Вам је мој пријатељ Тесла што писао о нашем заједничком раду на упознавању американске публике преко ’Century Magazine-а’ с примерима ваших врсних песама.

Теслини преводи Ваших песама побудили су у мени такво дивљење, да се нисам могао отргнути искушењу да их не парафразујем (јер се не усуђујем назвати их преводом) изашле су баш сад, у мајској свесци овога часописа, од кога сам Вам послао један примерак. Ја, исто тако, прилажем уз ово писмо штампани извадак у коме имате и песме и кратак уводни чланак, који је био љубазан господин Тесла да напише. Шаљући Вам то, ја се надам да овај посао нећа наићи на Вашу осуду. (…)

За слободу, коју сам узео у погледу Ваше приповетке, имам да се правдам нарочито у двема тачкама: једна је у малој измени, а друга у простој изради. У ’Три хајдука’, крстио се, као што сам ја разумео, слушалац приче, и из страхопоштовања и грозоте.

Ово би се тешко могло превести на енглески, а да се тиме не промени сам оквир дела. Ја сам прво погрешно схватио превод г. Тесле и разумео да се скелети сами крсте, и то је изгледало тако савршено драмски ефектно, и истицало је верску антипатију, да сам ја закључио да тако остане.

За Ваш народ нису потребна никаква објашњења у погледу хајдука и Турака, али нашем је народу то потребно, пошто он иначе не би разумео народносни и верски конфликт, који чини суштину баладе. У нашег је народа мања уобразиља но у вашега и стога је њему потребно што очевидније претставити тако нежну тему. (…)

Ваш Роберт Андервуд Џонсон”

ТЕСЛИНИ ПРЕВОДИ ЗМАЈЕВИХ ПЕСАМА


Никола Тесла у српској народној ношњи 1880.

Већ 1894. године у часопису „Век“ („The Centuri Magazine“) Тесла је објавио рад о српској народној и о Змајевој поезији, као и превод четири Змајеве песме на енглески језик, заједно с уредником часописа Робертом Андервундом Џонсоном, који их је „упесмио“ – Теслин прозни превод ставио у стихове

У антологији поезије различитих народа и аутора издатој у Лондону и Њујорку 1897. године у избору Р. А. Џонсона под насловом “Песме слободе и остале поеме”, у првом делу налазе се преводи песама модерних Грка, Пољака, Италијана, Ираца и позната Џонсонова песма “У Теслиној лабораторији”.

Описујући сабласну таму лабораторије, наглашава да она није уточиште страшним фантомима прошлости или плачним несрећним духовима него:

… Благословеним духовима који чекају да се роде,
мислима које ће са ствари скинути окове;
бољем времену; свеопштем добру.
Њихов осмех је као радосно свитање,
Како су дивни, како су близу,
како жељно смишљају!
Чуј! Тај шапат је шум анђеоских крила.

Други део ове антологије садржи препеве – преводе тринаест Змајевих песама. Реч је о заједничком Теслином и Џонсоновом преводу – препеву Змајеве поезије. Ту је поново прештампан и Теслин уводни текст из 1894. године о Змају под нешто друкчијим насловом: „Zmai Iovan Iovanovich, The Chief Servian Poet of To-day“ (види се да Тесла користи стари облик речи Servian уместо Serbian). У њему је Тесла америчким читаоцима донео детаљну биографију великог песника и открио до тада неке непознате детаље везане за почетке Змајевог књижевног рада. 





Ваља имати на уму да су наслови Змајевих песама у преводу мање-више мењани, тј. нису дословно превођени. Навешћемо их према Змајевом оригиналу, уколико није реч о одломцима неких песама, где су преводиоци дали нов наслов.

Змајеве песме објављене су по следећем редоследу (у ових тринаест превода уврштене су и оне четири раније преведене песме):

Три хајдука (Three Giaours),

Лука Филипов (Luka Filipov – An Incident of the Montenegrin war of 1876–78),

Јадна мајка (A Mother of Bosnia),

Чудовиште (?) (The Monster),

Два сна (Two Dreams),

Тајна љубав (Mysterious Love),

Песма о песми (The Coming of Song),

Клетва (Curses),

Вила из дуге (?) (A Fairy from the Sun Shower) – у поднаслову стоји на енглеском Теслина напомена: „Кад Срби виде сунчеве зраке после летњег пљуска, они веле да то виле чешљају косе“.

Зашто питаш, Србин није ишчезао, нестао? („Why“, you ask, „Has not the Servian Perished?“) – овде у поднаслову стоји: Fragment from the „Guiliche“ („Jewels“) – Одломак из Ђулића. Овде је реч о слободном преводу и о две Теслине забуне. Овај одломак – четворостих – није из Ђулића, већ из Песме о песми. Ради се о оним слободније преведеним стиховима:

Хај, што Србин још се држи
Крај свих зала,
Песма га је одржала,
Њојзи хвала!

Друго, очито да Тесли није било познато значење речи ђулић (ђул = ружа), јер је у загради ставио као објашњење драгуљи (jewels).


Теслини преводи песама „Вила из дуге“ и „Зашто питаш, Србин није ишчезао, нестао?“

Следе песме:

Једна цура (I Begged a Kiss of a Little Maid),

Зашто се војска ућутала? (Why the Army Became quiet?)

и Циганин хвали свога коња (The Gipsy Praises his Horse).


Јован Јовановић Змај

Што се тиче квалитета превода, о томе ће праву реч да кажу одговарајући стручњаци, добри зналци оба језика. А кад је реч о избору песама које су преведене, може се рећи да је веома добар и репрезентативан за Змаја. Показује Теслин висок укус и поетски сензибилитет (видели смо да неке врхунске песме намерно није преводио, јер се осећао неспреман за такав подухват).

Уз популарну баладу “Три хајдука” и друге родољубиве, преводи и “Тајну љубав”, коју ће касније Лаза Костић издвојити као једну од најсуптилнијих Змајевих „милопојки“ (Тесла је дао и тачнији наслов ове песме него преводилац Веснић, јер ту није реч о тајној – secret, већ о мистериозној, загонетној љубави –mysterious.

Уз ову, преведена је и љупка љубавна балада “Два сна”. Реч је о сновима руже и ханџара: остварује се, нажалост, ханџарев, а не ружин сан. Верска мржња је била јача, тријумфовала је над љубављу. Очигледно, како каже Душан Матић, „прошлост дуго траје“. И “Песма о песми” и “Циганин хвали свога коња” у својим врстама иду у врхове Змајевог стваралаштва.

Укратко, међу преведеним песмама су родољубиве, љубавне, источњачке, рефлексивно-програматске, дечје, хумористичке – дакле спектар и пресек Змајевог богатог песничког опуса, мада је Тесла нагласио да тај избор не може ни приближно представити Змајево целокупно стваралаштво.

Желећи да Змајеве песме представи што бољим, а своје преводе недовољно стиховним и мање изражајним у поређењу са снагом оригинала, Тесла је о Змајевим песмама записао и ово: „Толико су суштински српске да их је готово немогуће превести на други језик.“



Одломак из писма Марице Косановић, сестре Николе Тесле (упућеног Николи 25. јуна 1894. године)

…„Читали смо онај твој чланак о Змају преведен у Србобрану, а Бог ти дао кад си га онако лијепо и елегантно написао! Оно више вриједи за Српство него пуно великих дјела. За ово неколико година откако га ти прослави, поскочило је Српство у цијени пред страним народима, а и Хрвати морају увлачити роге у се. Свакако не смију ти више рећи да си Хрват, него свуда веле: ’наш дични, наш велики земљак’“.

Великог научника и знаменитог песника зближила је и упознала поезија – њојзи хвала! Захваљујући Теслиним преводима Змај је био први српски писац после Вука чије дело су амерички читаоци, и не само они, упознали на свом језику већ у 19. веку, за Змајева живота (1833–1904). Пре тога имали су прилику да се упознају и са нашом народном поезијом – Вуковом збирком, коју је средином прошлог века преводила у Америци Тереза Талфи, односно, госпођа Робинсон, како се после удаје потписивала.

ТЕСЛИН ПРЕВОД ЗМАЈЕВЕ ПЕСМЕ „ТРИ ХАЈДУКА“



Три хајдука (1866)
У по бурне црне ноћи
Феруз-паша из сна скочи.
Жижак дркће, к’о да чита
страву санка с бледа лица.
Феруз-паша каду пита:
Камо кључи од тамница?…
Три године како труну –
ох, хајдучки пеп’о клети!
Па још ни сад мира нема, –
у сан дође да ми прети!
„Немој, аго, немој ноћу
силазити у тамнице,
сутра ћемо послат Муја
да покопа кости њине!“
Хахахаха, бабо моја,
ни живих се нисам боја,
док су били за ужаса,
а некмоли мртвих паса.
Морам ићи да их видим
како леже на трулишту,
да их питам што ме зову,
што ме траже, што ме ишту! –
Узе жижак, – зрака дркће
на пашином бледом лицу, –
зарђана брава шкрипну –
он се спусти у тамницу.

У тамници, ледној страви,
где јакрепе мемла дави,
где се грозе хладне гује
кад се сете неких мука, –
онде седе три костура,
три костура од хајдука.
Или седе, ил’ се само
Феруз-паши тако ствара,
пред њима су на камену,
ка на столу, три пехара.
Проговара хајдук први:
Ево, пашо, пехар крви!
Имао сам верну љубу –
кад ме покри ова тама,
остала је јадна сама –
није сама… мач у руци,
па повика: Где сте, вуци?
Тако стиже до твог двора,
пуче пушка одозгора,
проби срце јадне жене –
ево пехар крви њене!
Красно ј’ вино, пуна ј’ чаша, –
наздрави ми, Феруз-паша!

Сама с’ рука паши диже,
сама нога крочи близе.
Пехар попи, цикну мука,
цикну паша – а те кости
смејаше се… „Бог да прости!“

Проговара хајдук други:
Кад сам доп’о овог гроба,
питала те мајка моја:
Пошто ћеш ми продат роба?
А ти рече: Три товара.
А сирота мајка стара
знојила се дању, ноћу,
нит је јела, нит је пила,
док крвавим није знојем
три товара измучила.
Кад ти синоћ благо даде,
ти се, пашо, смејат стаде:
То је, бако, тек за храну;
твој је синак јунак био,
ако ј’ ум’о камен гристи,
мора да се угојио!
Свиснула је мајка моја –
овај пехар пун је вина
крвавога њеног зноја!
Красно ј’ вино, пуна ј’ чаша –
наздрави ми, Феруз-паша!

Сама с’ рука паши диже,
сама нога крочи близе,
пехар попи, цикну мука,
цикну паша – а те кости
смејаше се… „Бог да прости!“

Проговара хајдук трећи:
Кад сам доп’о ових тмина,
имао сам у горици
недорасла, слаба сина.
Хтело дете пушку дићи,
пушка тешка, слабе руке, –
поче јадно сузе ронит
што не може у хајдуке.
Плакало је, гладно, жедно
што му бабо овде труне,
плакало је, па је свисло, –
ево чаше суза пуне! –
Красно ј’ вино, пуна ј’ чаша, –
наздрави ми, Феруз-паша!

Сама с’ рука паши диже,
сама нога крочи близе,
пехар попи, цикну мука,
мртав паде до хајдука,
мртав паде – а те кости
смејаше се… „Бог да прости!“
The Three Giaours (1866)
In the midst of the dark and stormy night
Feruz Pacha awakes in fright,
And springs from out his curtained bed.
The candle trembles as though it read
Upon his pallid face the theme
And terror of his nightly dream.

He calls to his startled favorite:
„The keys! the keys of the dungeon-pit!
Cannot those cursed Giaours stay
There in their own dark, rotting away,
Where I gave them leave three years ago?
Had I but buried their bones!—but, no!
They come at midnight to clatter and creep,
And haunt and threaten me in my sleep.“

„Pacha, wait till the morning light!
Do not go down that fearful flight
Where every step is a dead man’s moan!
Mujo to-morrow will gather each bone
And bury it deep. Let the Giaours freeze
If thy bed be warm.“

„Nay, give me the keys.
Girl, you talk like a wrinkled dame
That shudders at whisper of a name.
When they were living, their curses made
A thousand cowards: was I afraid?
Now they are dead, shall my fear begin
With the Giaour’s curse, or the skeleton’s grin?
No, I must see them face to face
In the very midst of their dwelling-place,
And find what need they have of me
That they call my name eternally.“

As groping along to the stair he goes,
The light of the shaking candle shows
A face like a white and faded rose;
But if this be fear, it is fear to stay,
For something urges him on his way—
Though the steps are cold and the echoes mock—
Till the right key screams in the rusted lock.

Ugh! what a blast from the dungeon dank!—
From the place where Hunger and Death were wed;
Whence even the snakes by instinct fled,
While the very lizards crouched and shrank
In a chill of terror. ‘T is inky black
And icy cold, but he cannot go back,
For there, as though the darkness flowers—
There sit the skeletons of three Giaours
Ghost-white in the flickering candle-gleam!—
(Or is it the remnant of his dream?)
About a stone that is green with mold
They sit in a group, and their fingers hold
Full glasses, and as the glasses clink
The first Giaour beckons him to drink.

„Pacha, here is a glass for thee!
When last on me the sunlight shone
I had a wife who was dear to me.
She was alone—no, not alone;
The blade in her hand was her comrade true,
As she came to your castle, seeking you.

„And when she came to your castle gate
She dared you forth, but you would not go.
Fiend and coward, you could not wait
For a woman’s wrath, but shot her, so.
Her heart fell down in a piteous flood.
This glass is filled with her precious blood.

„See how fine as I hold it up!
Drink, Feruz Pacha, the brimming cup!“

Spellbound the Pacha now draws nigh;
He empties the glass with a sudden cry:
The skeletons drink with a laugh and toss,
And they make the sign of the holy cross.

Then speaks the second of the dead:
„When to this darkness I was led,
My mother asked, ‘What sum will give
Your prisoner back to the sun?’ You said,
‘Three measures of gold, and the dog shall live.’
Through pinching toil by noon and night
She saved and saved till her hope grew bright.

„But when she brought you the yellow hoard,
You mocked at the drops on her tired brow,
And said, ‘Toward the pay for his wholesome board
Of good round stones I will this allow.’
She died while her face with toil was wet.
This glass is filled with her faithful sweat.

„See how fine as I hold it up!
Drink, Feruz Pacha, the brimming cup!“

Haggard the Pacha now stands by;
He drains the glass with a stifled cry:
Again they drink with a laugh and toss,
And the third one says, as his comrades cross:

„When this black shadow on me fell,
There sang within my mountain home
My one pale lad. Bethought him well
That he would to my rescue come;
But when he tried to lift the gun
He tottered till the tears would run.

„Though vengeance sped his weary feet,
Too late he came. Then back he crept,—
Forgot to drink, forgot to eat,—
And no slow moment went unwept.
He died of grief at his meager years.
This glass is laden with his tears.

„See how fine as I hold it up!
Drink, Feruz Pacha, the brimming cup!“

The Pacha staggers; he holds it high;
He drinks; he falls with a moan and cry:
They laugh, they cross, but they drink no more—
For the dead in the dungeon-cave are four.
Симптоматично је да је Тесла реч „хајдук“ превео на енглески као „diaour“, што је реч изведена из изворно арапске речи „гавур“, односно из турске речи „ђаур“, „каурин“, и значи и на енглеском исто што и на ова два језика – „хришћанин“, односно „неверник“. Изгледа да је Тесла при том понајавише имао на уму значење речи „каурин“, односно „ђаур“ на српском језику у коме она не значи само „хришћанин“, „неверник“, већ је и ознака за Србина у турском добу. Тиме је већ у наслову песме Тесла нагласио да се ради о три Србина и њиховим јуначким подвизима.


„И поред великог низа радова и проналазака, Тесла је осетио потребу и нашао времена да помоћу сопственог превода упозна средину, у којој се он кретао, са оним што је волео и што га је одушевљавало. То је била једна од првих и једна од најискренијих наших пропаганди”. (Јулија Лазаревић-Татић, Политика, 31. мај 1936)

извори: Др Васо Милинчевић. „Задужбина“, март, 2006.








Никола Тесла као преводилац Змајевих песама
Прочитајте више »
Blogger Tips and TricksLatest Tips And TricksBlogger Tricks