Приказивање постова са ознаком Култура и Уметност. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Култура и Уметност. Прикажи све постове

18. јун 2017.

Портрет Вука Караџића

Портрет Вука Караџића, Литографија, Историјски музеј Србије, Београд

Прочитајте више »

24. мај 2017.

Милош Обилић, поштанска марка из 1939. године

Милош Обилић, поштанска марка из 1939. године

Прочитајте више »

14. март 2017.

Графити велеграда

Графити представљају незаобилазни део урбаног окружења. Замислити град без графита било би исто као замислити град без аутомобила. Графити су свуда, изложени погледима, временским условима и емоцијама – а то их чини пролазним.



фото: beogradskigrafiti


фото: beogradskigrafiti

Свако време имало је свој народни израз и начин на који се он исказује. У праисторији је то било урезивање порука на зидовима пећина, нешто касније преношење порука усменим путем преко приче или песме, затим су се појавиле књиге и новине, радио, телевизија, интернет…, Један од видова преношења порука данас јесу графити исписани зидовима и другим погодним објектима, на мање или више видним местима.

Овога пута једна од тема тросмислене емисије Сатирање били су графити велеграда:

– Може да буде, а не мора да значи.

– Кад ја тамо, а оно међутим.

– Нисмо згодни, ал смо зато незгодни.


Гаврило Принцип

– Свако „Зашто“ има своје „`бем ли га“

– Сида, сида, е па шта је, ако је сида, није рак.

– Неко нам је ставио дрогу у хероин.

– Пролеће у Београду: – Ујутро се чују птице како кашљу.


фото: Опуштено

– Наш ваздух има једну предност: – видимо шта удишемо.

– Буди уз мене кад одем од тебе.

– Да нема џепароша, не бих ни искусио секс.

– Друштво, морам кући да једем, матори ће да ми сере!



– Боље испасти глуп него из аутобуса!

– Инфаркт – ма какав је, од срца је.

– Око за око, паста за зубе.

– Пушење ти скраћује цигарету.



– Њутн лаже. Лаке падају брже.

– Боље пет до дванаест, него ниједну после један.

– Девојке памет у главу… а доле шта улети!

– Е, само ми плавуша треба, и без ње сам глуп!

– Боље водити љубав него пса.



Емисија Сатирање сваког уторка од 18 часова на Радију Сербона (реприза од 22 часа)


Графити велеграда
Прочитајте више »

23. фебруар 2017.

Прошлост Београда у сликама 1

1. Слика Београда из периода између 1717. и 1725.
2. Кафана Липов Лад датира од 1928. године, и поред Знака питања, једна је од најстаријих кафана у Београду.
3. Београд у 16. веку
4. Београд крајем 17. века
5. Македонска улица, Теразије тридесетих година 20. века. Купујмо домаће 
6. Оригинални изглед Новог двора у Београду.
7. Нови и Стари двор у Београду. Изглед пре 1941.
Приредио: Расен

Пратите нашу фејсбук страницу РАСЕН БЕОГРАД
Прочитајте више »

09. фебруар 2017.

Некад је фотографија у Херцеговини била света као икона

Од оног часа када је угледао свој лик у неком разбистреном воденом огледалу, човјек је покушавао да тај лик сачува и упамти, уписујући га у прашину или урезујући у дрво и камен.


У наредним миленијумима Божанска „лица“ су са пажњом и знањем урезивана и вајана, све до икона које су људску потребу да види Бога претвориле у високо вриједно умијеће „спуштања“ духовног осјећаја у материју. Поштовање и светост тог осликаног лика показују праву вриједност слике без које нема ни артикулисане духовности. Јер оно чему се клањаш то ћеш и да живиш!

На тој нити живио је кроз вијекове и однос нашег народа према слици и ономе што је достојно сликања. Сматрајући слику печатом на који је корисно отиснути само оно врлинско и људско, једино оно са чим је могуће изаћи пред хероје и свеце, дакле отисак живота који свједочи о човјеку као дјелу Божијег замисла.

У Херцеговини су наше старе породице пажљиво бирале дан који је био одређен за породично фотографисање. То је био дан када се одвајало све вријеме да се остави отисак за далека будућа покољења. За неки далеки плод да би знао свој коријен. Обучени у најљепше рухо и са славским надахнућем, носећи у срцу оне чисте енергије без којих се не може у частан живот, кренули би код фотографа. Пажљиво би направили распоред, тако да у првом реду буду најстарији и најугледнији чланови дома. Млађи мушкарци би сједали уз оца који је био сриједа тог породичног јата, попут високог храста међу бријестовима. Жене би обично стајале иза мушкараца, наизглед непримјетне попут трске око бријеста, која и кад се бријест саломи под ударом олује остане несаломива. Бака, Велика Мајка, сједила би уз домаћина. Мању дјецу држале су у наручју мајке, а дјевојчице уза се, док су дјечаке у крилу носили очеви и стричеви.

Те фотографије би касније биле урамљене, најбољим рамом од пуног дрвета, са резбарским украсима и окачене у просторију у којој се слави и обједује. Уз њу је једино стајала икона породичног свеца. Оне и данас изгледају посвећено и траже од посматрача поштовање. Јер су са посветом високих начела Божијег закона и настајале.

Данас је фотографија постала најлакши начин да човјек своју обијест, глад за пажњом и бахатост своје несавршености пусти у свијет. У онај свијет пун задаха и идола страсти. Такве слике не трају, оне се привиде и нестану.

Оне старе, потамњеле од времена, на зиду старе камене куће, једине су моћне да човјека зауставе у невремену погрешног живота, нудећи му пут. Пут ка постојању у коме је вриједило умријети да би се живјело. А живјело се за Заједницу, Поштовање, Љубав и Живот.

Горан Лучић

Извор: slobodnahercegovina






Некад је фотографија у Херцеговини била света као икона
Прочитајте више »

30. јануар 2017.

Атанасије Николић - човек од сто знања

Да направи технички речник, организује позориште, излије топ, напише драму, сагради пут, држи часове радницима, састави полицијски законик, калеми воћке – све је то занимало, несуђеног правника и артиљерца

Као да је живео бар три, а не само један живот, Атанасије Николић, један од оснивача Друштва српске словесности, чији је наследник Српска академија наука и уметности, раскрилио је поље деловања на цртање, „земљомерије”, инжењерство, математику, позоришну уметност, пољопривреду. Добар цртач, у Новом Саду 1824. године отвара приватну школу цртања, бави се картографским пословима, а умеће користи и у више уметничке сврхе када израђује печат Лицеја у Крагујевцу.

Заљубљеник у математику и технику, пише прве уџбенике из ове области, гради велике мелиорационе канале у Бачкој, бране, насипе, друмове. Пише драме, глуми у представама, са Јованом Стеријом Поповићем оснива прво београдско стално позориште, чувени Театар на Ђумруку. Пише о пољопривреди, из Аустрије и Мађарске доноси разне сорте воћа, оснива прву пољопривредну школу у Топчидеру, упошљава затворенике на пољопривредном добру, отвара прву фабрику сукна. Као да му није доста, излива први топ и оснива прву фабрику муниције у Београду и тополивницу у Крагујевцу.

И могло би још да се набраја, како је написао први полицијски законик, уредио поштански саобраћај, први прославио Светог Саву као школску славу… „Још би више умео написати, што би нужно било да се као грађа употреби у новијој нашој историји, али ми нестаје снаге и воље за писање”, закључује 28. августа 1875. године завршавајући аутобиографију. Међутим, и ово до сада написано довољно је да нас уведе у шаролики живот Атанасија Николића.

Ћирилична математика

Ломила су се копља око тога хоће ли млади Атанасије бити занатлија, што је предлагао отац Никола, трговац, или ће поћи „на науке”, у чему га је подржавала мајка Марија. Превагнула је ова друга страна: упорношћу мајке завршава гимназију у Сремским Карловцима, а уз помоћ ујака, трговца Марка Деспотовића, одлази да студира филозофске науке у Ђуру. Звање правника које се добијало по завршеним студијама, није га привлачило: Атанасије се живо сећа како је, заволевши цртање и топографију, пред крај гимназијског школовања са пажњом учио од Марка Игњатовића који је правио карту села Буковац.

„Од овога времена осети ја чежњу за математиком и за земљомеријем. И чињаше ми се кад би умео земљу мерити и карте сачињавати, да би био најсрећнији човек на свету”. Вођен саветом да се добре техничке науке изучавају у Артиљеријској школи у Бечу, одлучује да тамо настави школовање и 1821. године, док је његовим друговима мрско да излазе на поља Симирингека, Атанасију су „миле забаве” да вежба са топовима, гађа, гради батерије, везује фашине.  Како у војној служби нису напредовали најупорнији, већ они са добрим пореклом и везама, напушта Беч и у Новом Саду отвара приватну школу цртања, али ће и ту поново наићи на затворена врата. Николићева школа добиће дозволу да постане јавна, али ће његово постављење за јавног учитеља зауставити одлука једног од сенатора Новосадског мађистрата који се противи да римокатоличкој деци цртање предаје православац. И поново Атанасије напушта дотадашња настојања и отвара себи врата на другом месту. „Злоба ме натера да постанем инџиниром”.


Тополивница у Крагујевцу

У Пешти полаже испите за инжењера 1829. године, и буде наименован за бесплатног инжењера Бачке вармеђе. Почео је да прави мелиорационе канале, бране, насипе и већ је уверен да ће бити постављен за редовног инжењера са месечном платом. Иста ствар понавља му се као и у Артиљеријској школи: именовање добија кандидат са јачим препорукама, а не онај који се радом доказао. Опет је време за нову службу.

Атанасије Николић прихвата позив Петра Чарнојевића да буде управник његовог имања. Недуго затим, као инжењеру у Мункачу на имању грофа Шенборна, стиже му писмо од Димитрија Исајловића, члана  Попечитељства просвете, који га позива у Србију да буде професор математике у недавно основаном Лицеју у Крагујевцу. Осим скромног покућства, нови професор, који је постављен и за ректора Лицеја, доноси са собом у Крагујевац и први уџбеник из алгебре, који је написао припремајући се за почетак школске године. Листајући га у време када пише аутобиографију Атанасије Николић признаје да је претерао преводећи латинске речи за потребе српских ђака: чак су и симболи, математичке формуле написани ћириличним словима!

Школа свето место

Полазници крагујевачког Лицеја добили су вредног и свестраног ректора, професора који ће им уз часове алгебре, геометрије, тригонометрије, цртања, држати и додатну наставу како би побољшао њихово слабо знање математике. Уз преданост, међутим, ишла је и строгост. Могли су одмах да је наслуте сви они који су дошли на свечани почетак школске године када је ректор, знајући да дисциплина није боља страна новоснованом Лицеју, уместо пригодног поздравног говора, загрмео „Стој! Стој! Стој! Јер место на којем стојиш свето је”. Обавезе ректора и професора нису га спречавале да увече обилази ђаке да би пазио чиме се занимају кад нису у школи, а по незадовољству кафеџија задовољно констатује да је његова забрана точења ликера лицејистима уродила плодом.

„Мој поступак са Србчадма беше патријархалан и очински. Ја сам настајавао, да сваку погрешку младићу приметим, па ову без опомене, без савета, а доста пута без казни нисам оставио“.
Осим што је израдио печат Лицеја, увео школско звоно које је означавало почетак и крај часова, Атанасије Николић за „храм знања” уводи и прослављање школског патрона Светог Саве. Крагујевчани су те 1840. године посматрали како се свечана литија сачињена од црквених великодостојника, професора и ђака креће градским улицама до Лицеја, а званице присуствују приредби и гозби организованој у згради школе.

По завршетку школске године, међутим, професори бирају другог кандидата за место ректора, а Атанасије Николић одлази у Београд. То, ипак, није крај његовом педагошком раду. Још чвршћу дисциплину увешће у пољопривредној школи. Када су први ђаци стигли у Земљоделску школу у Топчидеру у мају 1853. године, на пољопривредном добру које су већ обрађивали затвореници било је разних сорти жита, 125 врста винове лозе, 460 сорти јабука и 320 крушака, сој штајерских крава и бикова, али и коња, свиња. Управитељ школе ученицима је обезбедио не само услове за добру практичну наставу, већ и одећу, обућу, два оброка, књиге, мастило и хартије.

Њихово је било да наредне две године приону на учење о земљорадњи, виноградарству, пчеларству, шумарству, „свилодељству и скотоводству”. По замисли Атанасија Николића, они су се „успособљавали и за плуг и за пушку”. Уз такмичења у калемљењу воћака, учење о храњењу свилених буба, имали су обавезне егзерцире, учили гађање и руковање пушком. На завршни испит позивани су кметови из свих срезова, а најбољи ђаци кући су носили посебне награде: бика, прасе енглеског соја, кутију са оруђима за калемљење воћака, две оке семена детелине…


Нова струјања у политици после Светоандрејске скупштине, када је збачена династија Карађорђевића, а на власт враћени Обреновићи, донела су промене и у Земљоделској школи. Због тужбе коју су поднели питомци, а иза које су стајали економ школе Владимир Јовановић и професор Јосиф Пецић и после жалби на лоше услове учења, претерану строгост управника и лоша знања која добијају, Атанасијева пољопривредна школа се затвара. Његов труд око имања и школе руши се као кула од карата. Жеља да образује друге, да поучава „Србчад”, због које је тако весело кренуо из Мункача, иако је могао да проживи дане без много трзавица у служби мађарског грофа који је обезбеђивао и пензију, није се ограничила само на младе нити само на званичне школе.

У Београду, као и претходне године у Крагујевцу, „у школи код Саборне цркве”, Атанасије држи предавања о пољској економији: бесплатно и својевољно. Срицали су слова и писали бројке код Николића и шегрти, калифе, слуге. С намером да и они добију какво-такво образовање, Атанасије с пријатељима професорима покреће недељне школе, где је раднички слој свих узраста могао бесплатно да долази на часове.

Позориште у магази

Исти тај строги професор, заљубљеник у „земљомерије” и математику, знао је да обуче и глумачки костим и заигра на даскама које живот значе. Пред нама је сада плодан позоришни човек који је иза себе оставио више драмских комада са темама из националне историје, поставио бројне представе, основао прво стално позориште у Београду, а и даље говоримо о Атанасију Николићу.

Када је 1824. године у Новом Саду почео да с ђацима своје школе цртања да изводи представе, одвајајући приход од улазница у фонд школе, Новосађани су ту душекорисну забаву веома лепо прихватили. Осим Јоакима Вујића, нико није изводио представе на српском језику у њиховом граду. А Атанасије Николић, увежбавајући ђаке како ће глумити, представио им се комадом „Зао отац и неваљао син”, да би нешто касније пред публику изнео и историјску драму Стефана Стефановића „Смрт Уроша Петог”. За ту представу и сам се нашао у глумачкој постави тумачећу улогу краља Вукашина, главног злоће у драми.

Историјски костим навући ће и у Крагујевцу, када је у великом ходнику Лицеја играо цара Душана у својој драми „Женидба цара Душана” коју је посветио кнезу Михаилу Обреновићу. Играли су у тој представи чиновници и професори, а сценографија и костими направљени су од онога што се имало. Добар пријатељ са Јованом Стеријом Поповићем, још из времена када је Атанасије био ректор крагујевачког Лицеја, а Стерија професор природног права, заједно с овим великим драмским писцем оснива позориште 1842. године.

Био је то театар за који је уступљена једна магаза на Ђумруку, царини, са глумачким ансамблом састављеним од дилетаната, младих чиновника и „женскиња”, али било је то прво београдско стално позориште, Театар на Ђумруку. Сала је декорисана, подигнута галерија за оркестар и могло је да се почне са представама – играле су се уторком и четвртком, а на репертоару су тада омиљене историјске драме.


Подизањем неколико насипа под руководством Атанасија Николића уређена је мочвара на простору некадашње Баре ‘Венеције’.

Београдска публика гледала је позоришну игру с песмама у три чина коју је Атанасије Николић написао по народној песми „Краљевић Марко и Арапин”, Стеријину драму „Смрт Стефана Дечанског”, Стефановићеву „Смрт цара Уроша”, у којој Атанасије поново игра краља Вукашина. Пре Театра на Ђумруку, са Стеријом Атанасије Николић оснива још једну важну институцију: Друштво српске словесности 1841. године. Атанасије прво разматра са Стеријом да би требало окупити учењаке који би радили на српском техничком речнику и преводили стручне термине на наш језик.

Упошљавање затвореника

Из те идеје рађа се Друштво српске словесности, за које су Атанасије и Стерија израдили Статут, а међу првим члановима су и Јован Стејић, песник Сима Милутиновић, Димитрије Исајловић, који је писао Николићу да дође у Србију. Већ на првим седницама износе се и прве плодоносне идеје: да се оснује национална библиотека, да се за њу подигне посебна зграда, а да се штампарије обавежу да ће од сваке књиге давати два примерка за библиотеку.

Тих четрдесетих година Атанасије увелико игра представе са својим аматерима, а бије га глас позоришног зналца, па се код њега долази и по савете. Када је 1847. године група младића из Панчева дошла у Београд са намером да игра представе, у Николићу су имали подршку и помоћ. Одлазио је на њихове пробе у кафани „Код јелена”, давао савете, а за своју драму с песмама „Зидање Раванице” са композитором Шлезингером обучавао их је и у певању.

Напустивши крагујевачки Лицеј и дошавши у Београд, Атанасије Николић је 1841. године именован за начелника полицајно-економичког одељења при Попечитељству внутрењи дела (Министарству унутрашњих послова), где је помоћник министра Илија Гарашанин. У државној служби, с мањим прекидима, Атанасије ће остати до краја живота. Био је Гарашанинов човек од поверења – помоћник министра и касније најмлађи српски министар писао је за њега да није само обичан писар, већ и „пројект-мајстор”.

Један од његових пројеката био је и да упосли затворенике, који су до тада кажњеничке дане проводили беспослени. Организујући их да раде прво на малом имању испред Министарства финансија, Атанасије ће ускоро добити велико земљиште на Топчидеру, где ће бити изграђен и затвор, али и фабрика сукна и велико пољопривредно добро на којем су у воћњацима, засадима дудова, радили кажњеници, упослени и око производње ћебади за војску и израде сандука за муницију. У време када је почео да ради са затвореницима, Николић размишља о томе како би могао развити земљорадњу.

Узбуна великих сила

Са циљем да са што ширим кругом људи подели „земљоделска” знања, почиње да уређује „Чича Срећков лист” од 1844. до 1847. године.   Нарочито се интересује за производњу свиле. Како без дудова нема ни свилених буба, на Николићев предлог издаје се наредба полицајцима из свих округа да попишу стабла дуда, а он затим ради на томе да подстакне њихово сађење. Плод тог његовог рада је и да је у Пожаревачком округу засађено 60.000 стабала, док је он у Топчидеру имао, такође, знатан број.

Одељење чији је начелник има веома широк круг деловања: полицију, грађевину, војску, пољопривреду, економију. И Атанасије који управља њиме шири круг свог деловања: саставља први полицијски законик, уређује поштански саобраћај, шљунком насипа путеве по Србији, ради на развоју пољопривреде, организовању добровољаца у Војводину током 1848. године, наоружању земље. У несигурно време, доба када се воде преговори око ослобађања балканских народа од Турака, док Србију потресају унутрашњи немири и превирања око власти, Атанасије Николић са мајстором Весом у Београду прави први топ изливајући материјал за њега од два стара.

„Топ није био леп, није имао никаквих украса, али се могао дати употребити. Шта више овим опитом покренули смо бар ту идеју, да би могли топове лити и тако ово оружје себи прибавити”. У Београду, Атанасије организује рад фабрике муниције, а у Крагујевцу, пошто је успешно завршио оглед са мајстор-Весом, отвара тополивницу.   Производња тешког наоружања изазвала је велику пажњу страних сила.   Жучну преписку са Цариградом развили су Русија и Аустрија које протестују због отварања тополивнице, а своје људе шаљу у Србију да извиде каква је то производња.

Тајни задатак

Николић учествује и у неколико поверљивих дипломатских мисија, састаје се са представницима Француске, Русије, заступајући своју владу, учествује у одређивању положаја топова и осигуравању границе од мађарског напада у време буне у Војводини 1848. године. После Светоандрејске скупштине, када је Александар Карађорђевић абдицирао под притиском уставобранитељске владе, Атанасије Николић принуђен је да напусти Србију. Тада као педесетседмогодишњак одлази у Нови Сад и нуди своје услуге као геометар.

По доласку кнеза Михаила Обреновића на власт, Атанасије Николић је помилован, одређена му је пензија и он поново долази у Београд 1861. године. Чека га и један задатак достојан акционих филмова: да из Русије тајно превезе у Србију товар од 60.000 пушака. Успех ове мисије био је утолико већи што је Николић превлачећи толико оружје, извукао живу главу, а у земљу допремио 30.000 пушака које су од почетка децембра до краја јануара с бугарске границе доношене у Србију.   Човек од сто заната који је више пута, не посустајући, тражио за себе ново занимање и почињао своју каријеру безмало од почетка, смирио се заувек у Београду, 28. јуна 1882. године, окончавши у осмој деценији буран, богат и разноврстан животни пут.




Аутор: Ј. Чалија







Илустровао: Драган Максимовић



Извор: Политикин забавник







Атанасије Николић - човек од сто знања
Прочитајте више »

28. јануар 2017.

Вељко Коцкар - Српски сатиричар и стрип цртач кога су комунисти стрељали 1944.

Масакр у редакцији сатиричног часописа Шарли Ебдо је одјекнуо попут бомбе и продрмао светску јавност као ретко која трагедија у новијој историји. Да ли је могуће да неко буде убијен због комичних цртежа, ма колико они за неког били увредљиви? Могуће је, наравно, и није ништа ново. Дешавало се и раније. Смрт српског стрип цртача и карикатуристе Вељка Коцкара то потврђује.

О Вељку Коцкару (1920-1944) се зна веома мало.


Публикација о Вељку Коцкару из 2009. године

Рођен је у Осјеку. У Београд је, ради даљег школовања, прешао као петнаестогодишњак. Стрип сцена у престоници је тридесетих била у успону и млади Коцкар јој се придружује са свега 18 година. Први стрип Освета краљице Тао-Мај објављује у тринаестом броју часописа Паја Патак (у коме је, на пример, сарађивао и Жика Митровић), а затим своје карикатуре, илустрације и стрипове пласира у листовима Дом и свет и Бодљикаво прасе.

Најпознатији стрип Вељка Коцкара, Доживљаји Кактус Бате, био је инспирисан Дизнијевим Микијем Маусом (тада познатим као Мика Миш), али је био више од пуке копије. Занимљиво је да је Коцкар био један од првих српских цртача који је цртао пинап лепотице.

Како није сачувана ниједна фотографија младог уметника, најприближније о његовом физичком изгледу се можемо информисати захваљујући шаљивој илустрацији на којој су приказани уметник и његов разголићени модел.


Уметник и модел – Коцкар и лепотица

Одмах након ослобођења, Коцкар је ухапшен и стрељан без суђења уз „образложење“ да је „као агент Гестапоа ширио лажи и клевете против народноослободилачке борбе“ – постоје снажне индиције да је пред стрељачки вод доспео због карикатуре Стаљина.


Табла стрипа Кактус Бата

Наравно да околности под којима су страдали француски карикатуристи и Вељко Коцкар нису истоветне. Разлике су многобројне, али постоје и подударности. У оба случаја, своје животе су изгубили уметници који су „прекршили правила“ и „оскрнавили светињу“. Француски карикатуристи неће никада бити заборављени; њихова смрт их је, ма колико ти сурово звучало, прославила (најновији број часописа Шарли Ебдо је штампан у три милиона примерака уместо у уобичајених 60 хиљада).

Удес Вељка Коцкара је данас познат само најужем кругу поштовалаца девете уметности. Историчар стрипа Здравко Зупан је 2009. године приредио публикацију Вељко Коцкар – стрип, живот, смрт у којој су, на шездесетак страница, сакупљени сви сачувани стрипови и карикатуре овог младог уметника.

Такође, пре пар година је најављен амбициозни документарни филм о Коцкару у режији Ђорђа Марковића и под радним називом Ко је сместио Кактус Бати?. Филм је тренутно у фази продукције – већ је доступна изузетно занимљива најава у којој говоре Вељкова сестра Јованка и многи други – укључујући и култног Роберта Крамба који је пре пар дана дигао глас и против напада на своје француске колеге. Je suis Charlie или Ја сам Кактус Бата, свеједно. За неке смрти једноставно нема оправдања.




WHO FRAMED KAKTUS KID from Tuna Fish Studio on Vimeo

извор: citymagazine






Вељко Коцкар - Српски сатиричар и стрип цртач кога су комунисти стрељали 1944.
Прочитајте више »

27. јануар 2017.

Истински и лажни просветитељи (1): Доситеј Обрадовић – РАСЕН

На конференцији коју је организовао Фонд стратешке културе (одржана у октобру 2014. године у Београду), професор МГУ Валентин Катасонов изнео је једну веома занимљиву констатацију, да наши непријатељи највећи новац улажу у просвету, у образовање младих генерација. То показује колико то питање треба да буде значајно за сваку државу и за сваки народ. Данас када је српска просвета пала на веома ниске гране, када се све чини, не да се очува, него да се уништи национални идентитет православног Србина, свакако није згорег поново се вратити питању шта би требало да буде истинска српска просвета и ко су истински српски просветитељи.
Доситеј Обрадовић
Од доласка титоистичке власти 1945. године, Свети Сава је практично избачен из уџбеника као просветитељ, а уместо њега Титова власт је на све начине промовисала Доситеја Обрадовића и Вука Караџића као нове српске просветитеље. После пада комунизма, Свети Сава се стидљиво враћа у српске школе, али тај повратак је више спољашњег, декларативног карактера, враћа се прослава Светог Саве у српске школе али вредности истинске светосавске просвете су у другом плану. Генерално гледано, у српској стручној јавности је оцена о “лику и делу” Доситеја Обрадовића (у нешто мањој мери Вука Караџића) имала два потпуно супротна вектора – од безрезервне подршке до потпуног одрицања његове просветитељске улоге.
Такође генерално гледано, може се рећи да је одрицање просветитељске улоге Доситеја долазило из православно-патриотских кругова, често и од самих високих клирика СПЦ, а улога Доситеја као просветитеља брањена је од стране владајућих структура, од левичара, преко демократа, до либерала. Међутим, од скора се и у православно-патриотској средини јављају гласови који негирају било какву супротстављеност Доситејеву Цркви и тој идеји се даје простор и у православно-патриотским медијима, иако Доситеја као просветитеља нису доживљавали ни такви великани попут, рецимо Његоша или светог Јустина Ћелијског. Због тога верујем да читаоцима неће бити неинтересантно мишљење и појединих православних публициста о овој теми…
Прво што треба поново истаћи, Доситеј Обрадовић је био истински српски патриота који је волео свој народ, човек који је много допринео учвршћивању српске државности после вишевековног ропства. “Востани Сербие” представља једну од најлепших српских родољубивих песама. Државотворне заслуге за младу Карађорђеву државу нико не спори (иако је и на том плану имао великих промашаја, сетимо се удворничког писма Наполеону када се он спремао за поход на Русију), али је спорна теза да је Доситеј био истински оцрковљен и да се није борио против Цркве. Није спорна његова критика појединих поступака појединаца из тадашње црквене јерархије, ствари за критику је било и тада, свакако их сада има још више, али да ли је могуће бранити “црковност” Доситеја Обрадовића када знамо за његов директан захтев за укидање манастира? Да ли је могуће причати о добронамерном ставу према Цркви, човека који је позвао на својеврсно линчовање храмова, који је одбацио тајну свештенства, исмевао се са “Житијима Светих”, омаловажавао молитву и поштовање светаца? Шта значе Доситејеве речи које српски либерали попут папагаја понављају чак и на дан Светог Саве: „Боље је много једну паметну и полезну књигу, с коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе и наштампа, него дванаест звонара сазидати и у сву њих велика звона поизвештати. Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!”
Моја интелигенција ми не дозвољава да овде не приметим да аутор ових речи црквена звона сматра великим проблемом свога рода. Та иста интелигенција ми говори да онај који ратује против црквених звона, никада не може бити истински српски просветитељ. Дакле, конструктивна критика није проблематична, оно што је за многе људе из православно-патриотске средине спорно јесте његов ДУХ, његово реформистичко “просветитељство”. Шта је то што он нуди као алтернативу? Неки прежвакани протестантизам под плаштом Православља, својеврсно прељубништво у вери – поново супротност речима апостола Павла: “Стојте браћо у вери, мушки се држите, снажите се”. (Прва Коринћанима 16; 13) Друго, тачно је да је Скерлић преувеличао анимозитет између СПЦ и Доситеја, српска црква није организовала никакве ломаче са спаљивањем Доситејевих књига. Међутим, то не значи и да је благонаклоно гледала на учење Доситејево, осим уколико под црквом подразумевамо само оне појединце који су некад нешто похвално написали о Доситеју. И то што се СПЦ 1911. године укључила у прославу стогодишњице Доситејеве смрти, уопште нам не даје за право да говоримо да СПЦ прихвата Доситеја Обрадовића као истинског српског просветитеља, нити да је прихватила његове реформе. Још је неозбиљније бранити Доситејево реформистичко просветитељство уз помоћ књиге професора Андре Гавриловића о Доситеју. Уколико неко (попут Гавриловића) приликом писања имена Светог Саве не помиње појам “свети”, уколико заступа тезу да је Свети Сава “идејно превазиђен”, да савремени свет тражи нове идеје, а Србима је те “нове, позитивистичке идеје” донео Доситеј, онда се такав може озбиљно третирати само у либералним круговима, а никако међу православном верујућом српском интелигенцијом.
Друга “одбрана” Доситејеве “црковности” покушава се приказати цитирањем појединих ставова владике Николаја из његове књиге “Религија Његошева”. То је једноставно покушај манипулисања и увлачења “српског Златоустог” у наводни “кружок поштовалаца лика и дела Доситеја Обрадовића”. Прво, морамо бити свесни да је само Један био безгрешан и непогрешив, а да су и највећи светитељи ипак смртни и уопште не непогрешиви људи, да су се и они мењали и постепено својом вером и благочестивим животом достизали висине светитељства. Тако и сам владика Николај, пред крај свог живота каже да би се одрекао многих својих дела написаних пре 1929. године, као и неких после тог периода. Друго, чак и тако млад, Николај уопште “не диже у висине” религиозност Доситејеву и сам наводи да Доситеј “није религиозан у вишем смислу” и јасно разликује Његошеву религиозност од Доситејеве “вере у човеков здрав разум и добру вољу”. И као треће, целокупан каснији период стваралаштва српског Златоустог, иако директно не помиње Доситеја, представља осуду његовог “просветитељства”. Доситеј позива на приклањање “европској култури”, а христочежњиви владика Николај ту “културу” назива “богоубилачким идолопоклонством”, па каже: “Да је Европа остала хришћанска, она би се хвалила Христом, а не културом”. Посебно у делу “Српски народ као Теодул”, свети владика Николај даје својеврсну програмску обнову светосавског просветитељства и осуду просветитељства супротног српском светосавском теодулијском просветитељству.
Дакле, ДУХ Доситејевог просветитељско-реформаторског учења јесте био антицрквени. Западњачки тријумф формалног људског разума над свим другим што се налази унутар човека, разума заснованог на самоме себи, разума који не признаје ништа изван себе и изнад себе – Доситеј прихвата као аксиом, за њега Божанско Откровење као да не постоји. А та тежња да се логиком објасне све животне појаве неминовно доводи до кидања целовитости сазнања очуваног у Православној Цркви и светоотачком предању. Људи који ДУХОМ нису били у стању да схвате величанствену средњевековну културу у чијем је средишту био Бог, тај период су назвали “мрачњаштвом”, а истинско духовно мрачњаштво у чијем је средишту био трулежни човек, мрачњаштво које је поробљавало рационалистичке умове, проглашавано је истинским просветитељством.
Апостол Павле у посланицима Римљанима (Римљанима 12; 1-2) позива хришћане да се не саображавају овом веку, а Доситеј позива управо на супротно – на повођење за “духом времена”. Наравно да су многе ствари из наше прошлости по природи ствари данас незамисливе, али морални закон је вечан и православни хришћани се не смеју саображавати свету који у злу лежи. Хришћани који подлегну “духу времена које у злу лежи” нису ништа друго него “обљутавела со” по речима самог Христа (Матеја 5; 13). Дух светосавске просвете за једини циљ је имао вечно спасење људске душе кроз непоколебиву веру у Онога Који нас је Својим Крсним Страдањем искупио од греха, проклетства и смрти. Дух Доситејеве просвете више је повлађивао рационалистичком умовању које у крајњој линији повлађује и угађа себи и својим страстима. Таква просвета полако али сигурно српског човека доводи до либералног стадијума у коме ништа више није свето. Светосавска просвета је вековима водила напрегнуту борбу са ђаволским искушењима, док је Доситејева просвета, вољно или невољно, допринела много бржем продору слободоумља и безбожја међу Србе и која их је све више удаљавала од вере у Христа и од истините Цркве.
Подривање јаке државне власти саграђене на здравим светосавским темељима вере и морала, било је могуће само уз “просветитељство” које клеветама и инсинуацијама слаби ауторитет такве, по Србина свеспасоносне светосавске просвете. Наша средњевековна књижевност настала на темељима светосавског просветитељства представљала је темељ српске културе све до појаве материјалистичке “просвећености” Доситејеве. Доситејев однос према светитељима, иконама, посту, монаштву… – више је протестантски него православан приступ. Тамо где се одбацује сваки ауторитет осим свог сопственог мишљења, поглед на свет и не може отићи далеко од провидне дијалектике њиховог сопственог закржљалог разума какву данас уочавамо код српске либералне интелигенције. Доситеј једноставно ДУХОМ није могао схватити да је истинска хришћанска побожност изнад европске учености и пред српском просветом стоји задатак да скине вериге туђинског рационализма, страног српском православном светосавском духу, које му је наметнула доситејевштина. У супротном, образованост позајмљена од туђина (која има други смисао и усмерење од вере народне), прети да истисне веру која представља носећи стуб националне самосвести Срба.
Проблем Доситеја је што он није темељно проучио ни западну филозофију и културу, али је прихватио залудну протестантску тежњу да се све надсветовно објасни логичким, рационалним расуђивањем. Али је исто тако био далеко и од истински православног поимања живота, па није могао да схвати да су небески и земаљски свет различите реалности које се сједињују тек у тренутку Божанског искупљења палог света. Секуларизовани дух школе за коју се залаже Доситеј заиста има обмањујућу улогу у васпитању српске омладине, српска школа запоставља морална и религиозна убеђења па се и дух образованих људи по тим питањима неминовно разлаже. У таквој секуларизованој школи нема онога што лежи у самој основи хришћанства – прворазредне важности духовног и моралног стања личности кроз спознају самог себе, свог назначења, спознају света и Творца који је тај свет створио и човека у њему.
Морално васпитање мора бити основа педагошког процеса, међутим, рационалистички ум је сматрао да ће пуко знање само по себи све да унапреди. Фатална заблуда! Људски разум само уз помоћ вере може да се уздиже до виших истина, без вере, то је само спољашња форма учености без могућности поимања виших истина. Док са друге стране верујући човек лако схвата истине нижег поретка које проистичу из голог рационалистичког умовања, схвата њихову релативност и ограниченост, јер он уз помоћ вере и Светих Отаца Цркве има целовитост сазнања. Ако се у школи не учи да се треба волети и бојати Бога, што у ствари значи љубав ка врлини, а мржња ка греху, онда педагошки процес може и од не знам каквих “вуковаца” створити само моралне наказе. Ако школа не помаже човеку да се оцркови, да живи по правилима црквеног живота, живота православног хришћанина, онда та школа неминовно доводи до овако жалосног стања и небивалог понижења просветних радника у Србији.
За разлику од нашег Доситеја, Руси су међу великим словенофилима још средином ХIХ века имали истинско филозофско-просветно учење које је европски рационализам поставило на место које му припада. На пример, један од великих словенофила Иван Васиљевич Киријевски, стекао је првокласно образовање на врхунским европским училиштима, учио и разговарао директно са Хегелом и Шелингом, али није био тиква без корена која беспоговорно прихвата све туђе, а одбацује оно највредније код себе. Уз велике духовнике Оптинске пустиње, Киријевски дубоко проучава и светоотачко наслеђе Православне Цркве, па овде није наодмет цитирати човека који је много студиозније познавао европску просвећеност од нашег Доситеја: “Ја желим само једно: да та животна начела која се чувају у учењу Свете Православне Цркве, у потпуности проникну у све сталеже и слојеве наше, да би та виша начела господарећи над европском просвећеношћу и не одбацујући је потпуно, већ је загрливши својом пуноћом, дала тој просвећености виши смисао и каснији развој, како би та целовитост битисања какву примећујемо у древности, била заувек саставни део садашње и будуће наше Свете Русије”.
Овакву православно-филозофску дубину просветитељског промишљања у коме саборни разум Цркве стоји изнад грехом повређеног људског разума, као својеврсне супротности европеизираној доситејевштини, Срби стичу тек у ХХ веку са величанственим делом новог српског просветитеља – светог владике Николаја. Његово дело попут живе искре распаљује при првом додиру верујућу мисао, а она попут светионика осветљава пут разуму онога који трага за Истином. Свети владика Николај попут Светих Отаца првих векова Цркве, смешта у себи догматску пуноћу Цркве и античку образованост, па уз темељно познавање европског “просветитељства”, својим созерцањем комбинује разум и веру не оштећујући духовно-моралну целовитост која је у европској просвећености сведена на пуку забаву, а не трагање за истином.
О Доситеју и његовом “просветитељству” писали су (углавном критички) и многи српски епископи, од Иринеја Ћирића (у тексту “Доситеј као богослов” из 1911. године) до неколицине садашњих епископа СПЦ. Три епископа су чак тражила и забрану Доситејевих књига (Митрополит Црногорски Петар II Петровић Његош, епископ Горњокарловачки Евгеније и Васељенски Патријар Антима V).
На крају, два цитата о Доситејевом просветитељском духу из пера Његоша и Јустина Ћелијског. Његош је писао да он не воли Доситејево просвешченије – јер су му “зли основи учињени на поруганије светиње словенске. Ја бих Доситеја почитовао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашег народа, али га обратити није умио и зато га презирем као човјека који није видио у шта се садржи срећа народа, што му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије потсмејанија над благочестијем”. Његош је овде хируршки прецизан. Он не пориче Доситеју “дар душевни”, али критикује усмерење тог дара које не доноси корист народу и упозорава да такво усмерење духовности може донети само несрећу јер се користи као подло оружје за подсмевање истинској благочестивости и за ругање светињама.
Преподобни Јустин Ћелијски такође прави веома јасну разлику између светосавске просвете и Доситејевог “просветитељства” па у књизи “Светосавље као филозофија живота” пише: “…Европом је полегао густ и тежак мрак и попала је непрозирна тама? Кроз доситејевштину та тама је захватила донекле и нас Србе. Јер доситејевштина и јесте лакомислена вера у свемоћ хуманистичке науке, у свемоћ хуманистичке просвете, у свемоћ хуманистичке културе, у свемоћ хуманистичке технике, у свемоћ хуманистичке цивилизације. Под трагичним утицајем доситејевштине европска хуманистичка просвета створила је у нас сукоб између цркве и школе, који за наш народ значи, и увек је значио, катастрофу. Под утицајем доситејевштине и наш се човек почео механизовати, роботизовати. Да бисмо избегли завршну катастрофу, постоји само један излаз. Који? – Прихватити светосавску просвету, и потпуно је спровести у свима школама, од најниже до највише, и у свима просветним, народним и државним установама, од прве до последње…”. Овде није наодмет поменути да је свети владика Николај у предговору за ову књигу истакао да она превазилази све друго што је Јустин Поповић написао.
Дакле, уместо светосавског просветитељства Немањићке Србије у којој је царевала дивна симфонија световне и духовне власти, у новообновљеној српској држави намеће се нови тип просвете – “доситејевштина” – која први пут доводи у свађу српску цркву и српску школу. То није било могуће све док Срби нису почели потпадати под штетни утицај Запада. Ново “просветитељство” је погубно утицало на развраћивање и тровање душе српског  човека, разорне идеје либерализма и рационализма само су се преобраћале у још разорније појаве попут материјализма, социјализма и комунизма, па све до данашњег отвореног содомистичког сатанизма. Све ово није ништа друго него закономерна последица престанка васпитавања српске деце у пуној оданости светом Православљу. А престанак таквог васпитања српске деце у ствари је био и програмски циљ Доситејевог “просветитељства”.
Да резимирамо, не може се порећи Доситеју љубав према српском роду али један бегунац из манастира није могао стећи духовну силу благодати какву је имао истински српски просветитељ Свети Сава, јер снага личности потиче од снаге вере. Та благодат је снажнија и од најјачег личног духа и од највеће учености и талента. Да је уз помоћ те духовне силе благодати и у новијем добу српски род у стању да изроди истинског просветитеља, показује нам пример светог владике Николаја, чије дело представља својеврсну категорију узвишености као вишег степена естетске лепоте. Николајево просветитељство представља просвећење духовно, живо знање које се стиче у мери унутарње тежње човекове ка моралним висинама, а не само “књигама, књигама, а не звонима…” како је просветитељство доживљавао Доситеј.
Господ је у ХХ веку пројавио српском роду у лику светог Николаја Охридског и Жичког истинског светосавског просветитеља у чијем просветитељству је у средишту Бог Сведржитељ, а не трулежни човек. Док је за Доситеја улазак у европску цивилизацију представљало достизање среће, за српски православни народ је то представљало у ствари потонуће у несрећу. Дакле, несумњив је патриотизам Доситеја Обрадовића, али је несумњиво и да је смердјаковски дух данашње либералне “другосрбијанштине” директно потекао из “доситејевштине”. Због тога, уз сво уважавање његовог патриотизма, за верујућег православног Србина који је очувао свој светосавски идентитет – Доситеј Обрадовић никада не може бити истински српски просветитељ.
На самом крају да напоменемо да смо се углавном држали теме Доситејевог просветитељства, не дотичући се многих других тема везаних за њега, попут припадности масонерији (око тога има опречних мишљења иако на Доситејевом портрету који је урадио Арсеније Теодоровић, све врви од масонске симболике – ту су шестари, угломери, свевидеће око, змија…). Такође, могло би се опширно писати и о прилично дилетантском Доситејевом схватању руске историје (Као што је за српске комунисте сва историја пре доласка Броза на чело КПЈ представљала “мрачњаштво”, тако је и за Доситеја сав допетровски период руске историје представљао “мрачњаштво” – толико је био одушевљен прозападним реформама Петра Великог).
Међутим, чињеница да Доситеј није прихватао језичку реформу, сведочи да он није био најамничког духа, није радио за новац западних газда, што се не би могло са сигурношћу рећи за неке друге “просветитеље – реформаторе”. О томе – у неком “следећем броју”…
Ранко Гојковић
Прочитајте више »
Blogger Tips and TricksLatest Tips And TricksBlogger Tricks