Приказивање постова са ознаком Култура и Уметност. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Култура и Уметност. Прикажи све постове

29. новембар 2017.

РАСЕН бр.9. ''И ВЕЛИКАНИ СУ ЉУДИ'' (7526. студен дан двадесет осми)


О српским поделама, о томе шта нам као народу значи истина, о принципима којима се руководимо у Удружењу и на интернет порталу Расен, о "Српству изнад свега " наспрам илирског братсвеног јединства и о многочему још о новој емисији Расен.

Прочитајте више »

05. јануар 2017.

NA BADNJI DAN (2004)

Једночинка познатог комедиографа Косте Трифковића ''На Бадњи дан''. Овај старински драмолет говори о томе како је Бадњи дан судбоносно утицао на живот једног новосадског нежење... Уз помоћ свога слуге, он ће се наћи у искушењу које ће пробудити његове већ одавно потиснуте тежње. Од намћора, преобразиће се у душевног човека...

Прочитајте више »

16. децембар 2016.

Деца кроз врата! - Избацивање на улицу јединог новобеоградског позоришта, Театра ДЕС

Нови Београд, највеће насеље на Балкану – или можда није – има само једно позориште – Театар ДЕС – није ли то срамота? Ових дана избацују их на улицу – није ли то тек срамота? А зашто? Зато што је простор у Београду постао превише скуп за нас и нашу децу, за културу и уметност.

Где сте Новобеограђани?  

Пре пола века овај театар основао је Универзитет.

Где сте академски грађани?

Кроз театар су прошли бројни наши глумци.

Где је подршка?


Саговорница ми је била Ана Радојчић, испред Театреа ДЕС, која је следећим речима описала проблем са којим се суочавају:


…И сад чекамо да нас избаце, а већ су нас избацивали пре нешто мало више од шест година – диван поклон за Нову годину!

Пита ме дете:

  • Да ли то значи да сада више нећемо моћи да правимо представе, а неће моћи ни да дође нико да нас гледа? Ни мама, ни тата? Ни бака ни дека?

  • Не, идите у другу школу глуме, има их доста, свуда их има…

  • Али… ми нећемо у школу, ми хоћемо у ПОЗОРИШТЕ…

Њима не сметају поцепане столице,

Не смета им ни што сваки пут када неко пусти воду на спратовима изнад не могу да чују своје реплике и стрепе док вода клокоће по цевима претећи новом поплавом.

Не смета им ни пацов што ординира и гребе по плафону, по цевима, глође, гризе, шкрипи.

Не смета им ни што су са својим родитељима и старијим другарима, студентима, чистили испуцале цеви, Никога није брига што су на мокрим подовима пробали да би завршили представу.

Никоме од њих није сметао ни смрад, ни воњ, ни запушен лавабо, ни када је радијатор цурео, ни када су се гипсане маске натопљене канализацијом срушиле на под као распала, прљава и смрдљива каша коју је требало лопатама скупљати,  ни то што нико није хтео да им помогне, ни то што се нико није удостојио да поправи зид који отпада, ни то што у 21. веку немају светло машину, рефлекторе, исправан звучник, позоришне завесе уништене током прошлог пресељења, телевизор украден, калорифер отет, фундус уништен, нема везе, само док је маште, док је жеље и каквог-таквог кутка који се зове ПОЗОРИШТЕ.

– Али сад им смета, што не могу да остану, што не могу да играју, да расту, да се друже, да стварају…

Кога је за то брига?!

АКУД Шпанац?

Ма какви! Они кукају како грцају у дуговима, а путују са фолклором на интернационалне турнеје, спремају концерт у Коларцу, а нама, Театару ДЕС, иако смо као интегрални део, једна од четири секције не дају да играмо ни на импровизованој сцени од 30 места.

Мука је тај ДЕС, увек је био и увек је највише страдао и увек се сепаратисао кад год су се уистину они сепаратисали од нас, игнорисали, остављали на ветрометини, ниподаштавали, поништавали, газили и предлагали да вежбамо у 5 квадрата.


Шта је, шта вам фали?

Ми вас зовемо у срце Шпанца, у клубу да радите де не могу ни две нацртане овце да заблеје, а да се не сударе.

Да промените све термине јер су сви остали заузети.

Да вам бивши директор у пензији, који вас је и прошли пут завио у црно својим потезима, диригује и надгледа вас из своје пензионерске фотеље у директорској канцеларији од које само он има кључ, из које суверено и даље влада и смењује и поставља ВД директоре без конкурса и закона.

Хеј, па он је доживотни почасни члан.

Позориште не мора да буде присутно ни на састанку Управног одбора ни на Скупштини друштва (Што ћемо их који мој и звати кад без њих увек имамо кворум?), али Доживотни Почасни, мора!

Ех, бато, да смо барем имали оних пар хиљада евра које нам је тражио кад су нас избацивали из Фонтане после четрдесте и кусур година, где би нам крај био!

А доказа о вишедеценијском закупу и коришћењу простора за једну такву делатност ни од корова. Мишови појели архиву!


На све то – поскупљење.

Е, па браћо, много је! Разваљују нас и изнутра и споља! Остао је простор 20% од пуне цене, ал` и тако отиш`о скоро 100 %, а до нас пријатељи из разних странака, не морају уопште да се брину да ли ће и њих да избаце на улицу кад им власт поскупи закуп, јер сад су неки нови људи, закони, управе, па нове и цене.

Е, па добро, да се не расплињујем и ово је довољно да ме желудац заболи…

Али, опет понављам, кога за то брига?

Можда вас – хајд` да пробамо!

Што би рекао Видосав Стевановић: ЛАКУ НОЋ И ХВАЛА НА ПАЖЊИ!


Уколико вас је ова трагична прича јединог позоришта на Новом Београду заинтересовала, можете послушати наш разговор у целини. Оно што се од нас очекује је да помогнемо.


„Прво су дошли по комунисте. Нисам се бунио, јер нисам био комуниста.

Онда су дошли по синдикалце. Нисам се бунио, јер нисам био синдикалац.

Онда су дошли по Јевреје. Нисам се бунио, јер нисам био Јеврејин.

На крају су дошли по мене. Али, више није било никога да се побуни“.

Томас Нимелер, немачки пастор (1892-1984)







Деца кроз врата! - Избацивање на улицу јединог новобеоградског позоришта, Театра ДЕС
Прочитајте више »

07. септембар 2016.

„Дани Српске у Србији“ од 10. до 16. септембра

Овогодишња манифестација „Дани Српске у Србији“ почиње 10. и трајаће до 16. септембра у Београду и још 14 градова Србије.
Манифестацију чији је циљ да се Србији и њеним грађанима на најбољи начин представи Српска и њени потенцијали, свечано ће отворити предсједник Републике Српске Милорад Додик у београдском Сава Центру 10. септембра у 20 часова, у присуству и уз благослов патријарха српског Иринеја.
Пројекат „Дани Српске у Србији“ покренуло је прије четири године Представништво Републике Српске у оквиру Споразума о специјалним и паралелним везама. Овогодишња манифестација биће садржајно богатија од претходних, а обухватиће низ привредних, културних, друштвених, и музичких дешавања у више градова у Србији. Премијерка Републике Српске Жељка Цвијановић у Београду ће разговарати са страним инвеститорима о улагањима у Српску, а у централној београдској Кнез Михајловој улици биће отворен штанд Републике Српске гдје ће бити представљени њени туристички потенцијали.
„Ове године реализујемо 23 програма у 42 извођења плус четири програма , односно четири поклона од стране Представништва, а поклони су књиге које је издало Представништво и издавачи РС. У четири града ћемо поклонити значајан број тих примјерака књига“, рекао је Млађан Цицовић, директор Представништва РС у Београду.
Подстицање и сардња српског народа с обје стране Дрине на занимљив начин ће бити представљена на свечаној академији „Завјештање“ у Сава Центру гдје ће наступити група Траг, женски камерни хор Бањалучанке и гудачки квартет Паладио .
„Овогодишњи програм има за циљ да истакне здрави однос према традицији и њеним тековинама за очување културног идентитета нашег народа“, навела је Валентина Милекић, музички уредник програма.
Народно позориште Републике Српске представиће у Нишу и Зрењанину двије премијере. У Нишу представа „Синови умиру први“.
„Један добар , савремени текст, одлична представа и мислим да се том представом нећемо постидјети у Народном позоришту у Нишу“, рекао је Ненад Новаковић, директор Народног позоришта Републике Српске.
Дане Српске затвориће представа Народног позоришта из Бањалуке „Отац и син“ у Народном позоришту у Зрењанину.
Извор: РТРС
Прочитајте више »

15. фебруар 2016.

Конкурс за споменик Стефану Немањи

Далибор Дрекић | 16:04 | |
Одбор за подизање спомен-обележја Стефану Немањи донео је одлуку да се распише домаћи јавни конкурс за подизање споменика Стефану Немањи, као и спомен-комплекса „Српског средњег века“.

Извор: Расписан јавни конкурс за споменик Стефану Немањи | Магацин


Расписан јавни конкурс за споменик Стефану Немањи | Магацин
Прочитајте више »

12. фебруар 2016.

Не-закон о култури

Далибор Дрекић | 20:39 |
Како сам обавештена, никад се до сада није догодило да неки ресорни одбор у Скупштини не подржи предлог закона, одбаци га укратко, а да тај закон ипак дође на усвајање

Кад је чувени песник Осип Мандељштам отишао на лекарски преглед послали су га и код психијатра. Психијатар је поставио дијагнозу о Мандељштамовој болести: Пацијент је уобразио да је песник, а у ствари је безначајни службеник. Мандељштамова супруга Надежда психијатру је објашњавала и доказивала да њен муж јесте песник, али лекар је био неумољив у дијагнози. И још је њу посаветовао да се чува да и она не подлегне истој психози као Мандељштам. Да мисли да јесте оно што није. Било је то тридесетих година двадесетог века, идеали Октобарске револуције већ су били унижени Стаљиновим ликом, уметници који нису били на линији партије роптали су спуштајући се све ниже на лествици опстанка, за диктатора су били плесан коју је требало одстранити.



Ове трагичне приче о песнику и психијатру и друштвеним околностима у којима песништво-уметност постаје дијагноза – психозе, сетила сам се гледајући и слушајући заседање Скупштине Србије 9. фебруара 2016. Трећа тачка дневног реда била је Усвајање измена и допуна закона о култури. Ништа што сам чула на том заседању није ме узнемирило. Могла сам мирно да изговарам, гледајући у екран: Тако је, даме и господо, грађани и грађанке, другарице и другови, посланици и посланице, како се већ ословљавате, тако је, само напред! Изгласајте тај закон! Успоставите коначну дијагнозу, црно на бело, да бити уметник, радник у култури, јесте стање психозе. Лечите нас од тога што мислимо да смо уметници, што мислимо да је култура битна, да се не може усвојити закон против којег су сва струковна удружења уметника, против којег је и Национални савет за културу… Ма кога брига шта уметници културњаци мисле! Кога брига што је 1.000 уметника, грађана потписало петицију против. Закон се и не доноси да би они били задовољни већ, да би напокон схватили да су умишљени, незахвални, надмени, да су сувишни терет у држави која смело хрли ка будућности у којој ће политика бити највиша уметност, а политичари највиши уметници.

Како сам обавештена, никад се до сада није догодило да неки ресорни одбор у Скупштини не подржи предлог закона, одбаци га укратко, а да тај закон ипак дође на усвајање. Е, то се десило с овим предлогом закона. Одбијен је на скупштинском Одбору за културу. Против њега су били представници и позиције и опозиције. Али такав исход гласања Одбора за културу није био црвено светло за посланике у скупштини и министра, већ црвена марама у кориди. Пљуштале су подршке накарадном закону.

Очарана сам била дискусијом, посебно говорнице из СПС-а, која је у име партије бодро подржала закон и храбро штиклом прегазила преко мишљења редитеља, писца, сценаристе, песника Срђана Драгојевића, који је на Одбору за културу гласао против предлога закона. Против је био и Ненад Милосављевић, познат као Неша Галија, такође из СПС-а. Дакле, СПС је потврдио оданост коалиционом партнеру и показао да не уважава шта о закону мисле другови уметници из њихових редова. Па неће ваљда партија да поштује став уметника кад се доноси закон о култури. То би стварно било неприродно. Природно је да подрже мишљење бармена и водоинсталатера, економисте, кад су питања о култури на дневном реду. Јер политика је највиша уметност. Она воду претвара у вино, празну чашу у пуну, празан папир у докторску диплому, сиротана у богаташа, инжењера у стручњака за балет, итд. Позната су њена наднаравна чудеса. Посланице Весна Марјановић (ДС) и Бранка Каравидић (СДС) разумно су причале зашто закон, такав какав је, не сме бити усвојен. Зато што разумеју област о којој говоре, биле су тоталне аутсајдерке, знате, од оних што залутају на погрешну забаву. Боље би било да нису ништа говориле. Да су пустиле да ништа не наруши хармонију Народне скупштине као глувог места у којем се гласови, мишљења уметника и људи из културе не чују.

Победио је став шта зна балерина шта је балет, а преводилац Шекспира шта је стих, па ће се Законом о култури лечити сви они који мисле да јесу оно што нису, да знају оно што не знају.

Уморан сам као балерина после петог чина – писао је Чехов. Неко овдашњи, скупштински посланик или министар лично, писцу би узвратио: ти си писац а не балерина, откуд знаш како се балерине осећају после петог чина.

Како ће се завршити прича о Закону о култури још не знамо. Први чин изведен је у Скупшини Србије 9. фебруара. Већ 10. фебруара, док пишем овај текст, сазнајем да се премијер лично умешао у заплет као Deus ex machina и поручио посланицима СНС-а да гласају против укидања признања за врхунски допринос уметности и култури –националних пензија, против само једног од бројних спорних места у закону.

Иначе, према Википедији, Deus ex machina је латинска изрека која се користи да опише неочекиван, вештачки или невероватан лик или силу која се изненада појављује и решава ствар која је до тада била нерешива. У античкој трагедији коришћен је да означи лик бога у представи који се појављивао на крају комада, доносећи решење заплета, чиме се окончавала радња и сам комад.

Сам термин у буквалном преводу значи Бог из машине, чиме је означаван у комаду тај лик кога је кран (односно машина) уносио на сцену.

Ако су скупштинска владајућа посланичка већина и Министарство културе били глуви и нису чули гласове смртника, самосталних уметника, уметника запослених у институцијама културе, стручњака из разних културних делатности, и понашали се као психијатар према песнику с почетка овог текста, биће, ако ништа друго, забавно посматрати како им се слух враћа под дејством Deus ex machina лично.

Редитељ

Извор: Политика Online – Не-закон о култури


Не-закон о култури
Прочитајте више »
Blogger Tips and TricksLatest Tips And TricksBlogger Tricks