Приказивање постова са ознаком Историја. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Историја. Прикажи све постове

29. септембар 2017.

Забрањиван и оклеветан проф. др Лазо М. Костић

Далибор Дрекић | 13:29 |
Оставите коментар!
Стотину књига и две хиљаде студија носи његово име. Нека његова дела, писана у одбрану Српства, сврставају се међу капитална, а данас се, боље него икад, види с коликим даром предвиђања су била написана. Па ипак, много је познатији у иностранству него у Србији. Ко је проф. др Лазо Костић?


Чиме је он толико задужио отаџбину да га она не би смјела заборавити? Довољно је рећи да је објавио 98 књига и преко 2.000 студија и расправа научног садржаја у разним публикацијама. Међу књигама има и капиталних дјела и универзитетских уyбеника, а све остало су дјела у одбрани Српства, српских територија и о српско-хрватским односима кроз вјекове.

Послушајте више у емисији "Расен", посвећеној једном од највећих српских научника 20. века - Лази Маркову Костићу



Више од Лази М. Костићу можете прочитати на:

Оклеветан и забрањиван: проф. др Лазо М. Костић


Заборављени великан проф. др Лазо Костић


Место ћирилице у данашњој српској књижевности

Далибор Дрекић

Прочитајте више »

07. септембар 2017.

Манастир Крупа - 700 година постојања (Емисија "Расен")


Централна прослава седам векова постојања манстира Крупа одржана је у Обровцу, на дан манастирске славе, Велику Госпојину 28. августа.  Ноћ пре обележавња служено је вечерње богослужење, Свету литургију предводио је Његово високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански Порфирије уз саслужење владика Српске православне цркве.

Литургији је присуствувао велики број верника из Хрватске, Републике Српске, Србије и европских земаља, након чега је приређен културно-уметнички програм.


Ове године окупило се неколико хиљада људи више него претходних година. Из Батајнице су дошли чувари Христова гроба.

Присутним верницима обратио се Његово преосвештенство епископ далматински Фотије који је поручио да српски народ мора поштовати своје светиње и манастире. 

"Браћо и сестре велика је духовна радост бити данас овдје. Морамо бити заједно и показати да смо народ православни, хришћански и Божији", рекао је епископ Фотије. 

Председник Савеза Срба у региону Миодраг Линта оциенио је да седам виекова Манастира Крупа говори о готово миленијумском постојању Срба у Хрватској. 

"Овај манастир свједочи о снази, отпорности и жељи да српски народ у тешким временима опстане на овим подручјима. Морамо чувати нашу традицију, вјеру и културу", рекао је Линта Срни. 

Он је нагласио да мора бити створена економска перспектива за опстанак Срба у Хрватској. 

Председник Српског националног већа у Хрватској Милорад Пуповац рекао је Срни да је седам векова Манастира Крупа историјска потврда вековног живота Срба у Далмацији и Хрватској. 

"На данашњи дан традиционално се овдје окупљају Срби са ових подручја, али и из Србије, Републике Српске и земаља ЕУ. Овај манастир је врело које људе окупља, привлачи и има снагу која се мора са пажњом чувати", нагласио је Пуповац. 

Он сматра да је неопходно учинити све да би живот Срба у Хрватској био бољи. 

Литургији је присуствовала амбасадор Србије у Хрватској Мира Николић, велики број верника из Хрватске, Републике Српске, Србије и европских земаља.

У Обровцу, градићу поред Задра, некада је живело више од седам хиљада Срба. Данас их је свега 1.000. После "Олује" тај крај је опустео,

Обнова Крупе почела је 2000. године, па се у велелепном манастиру одвија монашки живот, оне малобројне Србе дочекују архимандрит Гаврило и владика Далматински Фотије.

ТВ Храм објавио је и позив да се помогне обнова ове најзападније задужбине благородне лозе Немањића, манастира Крупе у Далмацији, слањем СМС поруке (за кориснике МТС мреже) на број 2407, у којој ће се укуцати број 32, а која кошта сто динара.

О историји и значају манастира можете послушати више у емисији или прочитати у тексту на страници Расен:
http://www.rasen.rs/2017/07/sedam-vekova-manastira-krupa-u-dalmaciji




Прочитајте више »

05. септембар 2017.

Српство Меше Селимовића

Лик књижевника Меше Селимовића (1910-1982) често се у последње време јавља у мозаицима знаменитих Бошњака, који у креирању националног идентитета вуку вертикале и траже корене чак и онамо где их нема и не може бити. Меша Селимовић је већ у младости знао без дилеме којој нацији припада, коју веру исповеда и којим језиком говори. Зато, првенствено за оне који би данас да га учине нечим што није, а тиме и да оскрнаве његов живот и дело, вредело би се подсетити његових речи и написа. Биће да његове речи и подсећање на њих не раздвајају, но спајају све оне који су спремни да очима виде и ушима чују.

Уторком од 18 часова емисија Расен на радију Сербона
http://www.radioserbona.rs

Прочитајте више »

25. јун 2017.

Срби и демократија

Када Србин хоће да се покаже демократом, он се поистовети са својим непријатељима.

Стеван Сремац

Прочитајте више »

22. јун 2017.

Српска народна гарда у Котору, основана 1862.

" Српска народна гарда, та једина српска установа у Боки Которској под оружјем, која је у томе погледу сачувала чисто народни карактер, навршује ове године педесет година од како постоји." ["Цетињски вјесник", 5. мај 1912.]

Прочитајте више »

09. јун 2017.

Врање у време Великог рата

Далибор Дрекић | 20:58 |
Оставите коментар!
Из немачких архива - Врање у време Великог рата. Испод слике стоји текст српска деца играју се војника - (ретуширао Слободан Стојковић)
Постаните читалац Расена на Блогеру!

Прочитајте више »

24. мај 2017.

Милош Обилић, поштанска марка из 1939. године

Милош Обилић, поштанска марка из 1939. године

Прочитајте више »

07. мај 2017.

Француски и српски војник,

Далибор Дрекић | 20:54 |
Оставите коментар!
Француски и српски војник, Париз, 1916. године

Прочитајте више »

17. март 2017.

Црква Светог Марка у Ужицу према историји и предању

аутор: Ненад – Неша Рајковић

Приликом нашег претходног боравка у Ужицу за око нам је запала стара црква са лепо уређеним двориштем. Како смо били ограничени временом, јер смо већ направили прецизан план шта ћемо обићи у Ужицу, одлучили смо да следећи пут обавезно обиђемо ову цркву.

Приликом наше последње посете Ужицу ова црква је била наша прва дестинација. 

У питању је црква посвећена Светом апостолу и еванђелисти Марку коју Ужичани скраћено зову црквом Светог Марка.


Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Камером кроз Србију

Црква се налази у самом граду. Иако је ово стари део града познат по имену Царина или стара Варош, савремене грађевине убрзано мењају изглед овога дела града. Црква је потпуно окружена новим стамбеним зградама. Делује као мало острво, као заостали делић историје међу тим великим и модерним зградама. 

Оно што прво запазите кад дођете до ове цркве је необичан и интересантан дрвени звоник и веома лепо уређено црквено двориште. 

Ово је црква дуге и богате историје. О њеном пореклу и години изградње постоји више верзија. 

Да кренемо редом…


Аустријски археолог и путописац Феликс каниц

Са становишта званичне историје, засноване на познатим чињеницама и документима, сматра се да је црква подигнута 1828. године. Као главни аргумент за ову тврдњу служе забелешке аустријског путописца Феликса Каница. Каниц је приликом посете Ужицу 1860. године забележио: “У најстаријој варошкој четврти посетио сам црквицу Св. Марка, која се са својим малим дрвеним звоником налазила у једној башти; она је освећена још 1828. па је 1888. обновљена, а 1889. за време рестаурације главне цркве, требало је да замени ову“ (Феликс Каниц, Србија- земља и становништво, 1. књига, превод с немачког: Глигорије Ерњаковић, Српска књижевна задруга, Београд 1986. год)

Каниц је тада направио први познати цртеж цркве Св. Марка. Овај цртеж су касније многи копирали и данас га можете видети у разним варијантама.


Црква Светог Марка у Ужицу – цртеж Феликса Каница; фото: Епархија Жичка

1828. година се тако узима као званичан датум изградње цркве и тај датум се налази уписан на информационој табли поред улаза у цркву.

Али усмено предање говори другачије. По усменом предању црква је подигнута много раније, још 1721. године. По овоме предању, најзаслужнији за подизање цркве био је шејх Мухамед Ужичанин који је дао дозволу да се ова црква подигне. По предању, шејх Мухамед је због тога тешко настрадао – омрзнут од стране других Турака, смртно је страдао у сукобу са њима, нешто пре 1750. године.


Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Златиборска ноћ

Као што се често покаже, народна предања настају на основу неких стварних догађаја, па тако и у овом предању има нешто истине. Због ратних сукоба између Аустрије и Турске велики део српског народа је пребегао у Аустрију, па су многи делови Србије остали празни и напуштени. Турци су из економских разлога желели да се становништво врати па су били спремни и на неке уступке. Тако је и шејх Мухамед одобрио Србима из Ужица да се себи подигну малу цркву. 

Ово усмено предање потврђено је и у неким документима. Ово предање се у писаној форми први пут помиње у делу „Самоуки рукопис“, аутора ужичког пекара Миладина Радовића са Татинца. Дело је настало 1911. године. Аутор пише о дешавањима у ужичком крају којима је био очевидац или је слушао о њима од својих старих. Радовић пише: „Тај је шеик одобрио Србима да начине себе мало цркве ђе ће се богу молити, и још неке олакшице, те су зато неки Турци, који су рчини, омрзли на шеика.“ По Радовићу, Шејх Мухамед није ктитор Цркве. Његова улога се сводила на давање дозволе за подизање цркве. Радовић не помиње конкретно 1721. годину као годину изградње цркве. 


Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Камером кроз Србију

Један други доказ указује на подизање цркве око 1721. године. То је антиминс који се чува у ризници цркве Св.Марка. Реч је о антиминсу који је освештао рашки митрополит Григорије III, који је на рашком трону био од 1697. до 1730. године. Антиминс је платно у коме је често ушивен део светитељских моштију и на коме се може служити литургија. Иако нема доказа да је овај антиминс урађен за ову цркву, његово постојање у ризници цркве Св.Марка указује на његову везу са црквом.


Антиминс из ризнице цркве Светог Марка; фото: Камером кроз Србију

На основу свега може се закључити да је прва црква подигута око 1721. године по повратку већег броја Срба у Ужице и околину. 1737. године долази до новог Аустријско-Турског рата када су због српске подршке Аустрији, у том рату, многе цркве разрушене и спаљене. Вероватно је тада страдала ова првобитна црква јер о њој више нема никаквих записа ни помињања све до 1828. године. Тада је, највероватније, садашња црква подигнута на темељима те старе, срушене цркве посвећене Светом апостолу Марку. 

Током година црква је више пута обнављана. Током обнове у периоду 1885-1890 година, уз цркву је подигнут звоник од дрвета, висине 22 м. Звоник је подигао Ристо Тешић, ужички сајџија, а ктитори су му биле ужичке занатлије. Ристо Тешић је био веома значајна личност у прошлости Ужица. Поред тога што је са приљатељима обновио цркву, што је подигао дрвени звоник, он је уредио порту цркве, посадио липе у дворишту, оградио је и тако сачувао до данашњих дана. Липе које је Тешић посадио и данас су прави украс црквеног дворишта. Тешић је био и први еколог Ужица – он је творац Великог ужичког парка поред Ђетиње, и још неких паркова у граду. 


Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Камером кроз Србију

И после ове велике обнове, било је још неколико обнова цркве – 1921. па 1966. па 1990. године. Црква и данас изгледа веома лепо, очувано и све је на свом месту. То су резултати последње обнове цркве у периоду од 2004. до 2006. године. Овом последњом обновом црква је сачувала стари изглед и добила нови сјај. Црква је добила подно грејање, урађен је нови иконостас од ораховог дрвета, рад Љубана Марића из Лелића. Иконе на иконостасу дело су академског сликара мр. Видоја Туцовића, професора новосадске академије на одсеку за зидно сликарство.

Посебну вредност у овој цркви представља ризница са великим бројем старих и вредних предмета. У цркви се налази збирка гравура насталих од 17. до 19. века, као и предмети примењене уметности, радови ужичких кујунџија.

Истакли бисмо изузетно пријатно и лепо уређено двориште цркве. То је права оаза мира и зеленила. Посетиоци имају где да седну, да се одморе и да уживају, како у лепоти ове цркве, тако и у лепоти дворишта препуног зеленила и цвећа.

Погледајте видео:


Више садржаја можете видети на јутјуб каналу Камером кроз Србију

Ако долазите у Ужице не смете пропустити прилику да обиђете ову цркву. Начин на који је црква реновинара и како се одржава је прави путоказ за многе друге наше цркве и светиње како их треба одржавати и водити рачуна о њима.



Црква Светог Марка у Ужицу према историји и предању
Прочитајте више »

16. март 2017.

Женидба цара Душана - прва српска опера изведена 1840. у Крагујевцу

Далибор Дрекић | 14:23 | |
Оставите коментар!
За прву српску оперу сматра се дело Станислава Биничког На уранку из 1903. године, за коју је либрето писао Бранислав Нушић. Ову оперу извело је Народно позориште 20. децембра исте године, мада је увертира изведена на једном концерту 24. априла.


Станислав Бинички

Бранислав Нушић, у књизи „Стари Београд” наводи, међутим, и податке да је оперска уметност у Србији заживела још у првој половини 19. века:

„Ко би рекао да је у нас било опере и то оригиналне, још прве половине прошлога века. И то, што је још невероватније, било је и оперских певача и оперске музике и све, све оперско, тако да дописник Новина србских, који описује тај први приказ, одушевљено почиње свој допис: ‘Данас смо били участници и зритељи торжества, како се само по највећим европским државама догађа‘.

То је било 8. новембра 1840. године у Крагујевцу. Тога дана, ‘још од полдне већ раздаване су биле позивателне цедуље за државши се исто вече театор’. А представљена је то вече Женидба цара Душана, комад који је ‘г. професором математике у овдашњем лицеуму Атанасијем Николићем сочињено у песмама, на форму талијанских опера’. Оркестар је била ‘банда књажевска’ под управом свога капелмајстора Јосифа Шлезингера, који је и све песме у ноте ставио.


Атанасије Николић

Атанасије Николић, писац прве српске опере, тек је 1839. године дошао у Србију за професора у нови крагујевачки лицеј и већ прве године своје службе пише и приређује прву српску оперу. У Крагујевцу је тада, после Вујићевих позоришних представа, свет већ био свикао на театар, но ипак је био врло изненађен овим новим начином приказивања.

Представу је посетио и сам кнез Михаило и сви великодостојници српски, и г. Николић је ‘како сочиненијем овим, тако и играњем рола са својим персоналом не само соотвествовао смислу представљених но је свако очекивање како књаза тако и она зритела, који су имали прилике у највећим европејским театрима бити, превазишао‘.”

Бранислав Нушић даље наводи да је ова опера још једном поновљена после читавих месец дана, о Светом Николи, слави кнежевој.


Опера На уранку

Почетак београдске оперске уметности датира с краја 19. века, када је 1894. године изведена прва оперска представа, Блодекова У бунару, под диригентском палицом Јосифа Свободе. Још један од важних датума је и 1901. година, када је Божидар Јоксимовић написао оперу Женидба Милоша Обилића, али то дело никада није изведено. У већ поменутој опери На уранку Станислава Биничког из 1903. године наступили су врсни оперски певачи Султана Цијукова и Жарко Савић, а као глумац Добрица Милутиновић.

По завршетку Првог светског рата, док се Србија опорављала од страшних страдања, фебруара 1919. године основана је опера са балетом. У то време, зграда Народног позоришта била је у реновирању, јер је из рата изашла прилично оштећена. Опера и балет смештени су у зграду Мањежа, у којој је одржана и премијерна представа, пучинијева Мадам Батерфлај (11. фебруара1919). Први директор Београдске опере био је Станислав Бинички.

Београдски балет заживео је у оквиру Опере током 1919-1920. године. Темеље београдског балета поставили су руски уметници емигранти, Клаудија Исаченко и Јелена Пољакова, први шеф Балета. Исте године настала је и Београдска филхармонија, један од најзначајнијих музичких ансамбала. У њеном оснивању учествовао је Стеван Христић.

Поред Народног позоришта, у коме се налазе и Опера и Балет, у Београду постоји и камерна оперска сцена Мадленианум. Зграда Опере не постоји а последњих година се води жустра полемика како и где би требало изградити нову београдску оперу.

С. Спасић

извор: avantartmagazin


Женидба цара Душана - прва српска опера изведена 1840. у Крагујевцу
Прочитајте више »

15. март 2017.

Vi Idite, Ja Necu! (2015) Dokumentarni Film

Далибор Дрекић | 16:15 |
Оставите коментар!

Документарни филм заснован на књизи "Летопис Новог Косовског Распећа" митрополита Амфилохија, која нам открива неиспричану истину о косовско-метохијском страдању Српског народа, његовог верског и културног наслеђа кроз целу историју, а посебно 1998. и 1999. године, са освртом на породичну драму несталог Милоша Ћирковића из Бјелог Боља код Пећи. О Милошу Ћирковићу се ништа не зна. Кажу да су га терористи убили после неколико дана опсаде. Други веле, да је преко Проклетија успио да се извуче до Црне Горе. Чује се такође да данас живи негдје у иностранству. Оно што не мора да се нагађа је да је Милош одбио да се повуче, дa je данима из своје куће пружао отпор терористима и ликвидирао најмање њих 18, сокољен гуслама које је пуштао у инат крвницима. Одбио да се повуче ријечима: „Сви сте издали – ја остајем“!
Прочитајте више »

Срби из Беле Крајине у Словенији

Далибор Дрекић | 11:08 |
Оставите коментар!
На некадашњем грудобрану Европе од Османлија, уз реку Купу, данас живи само 280 Срба. Потомци ускока само у четири села. Српски се готово и не чује. Ћирилица нестала, на латиници и споменици.

Бела Крајина, најјужнији дело Словеније уз реку Купу, је и најсеверозападније острво српског језика, гласи често понављана фраза. У стварности, српски језик се данас веома ретко чује у последња четири села у којима живе потомци српских ускока: Бојанцима, Мариндолу, Милићима и Пауновићима. У осталим селима некадашњег грудобрана Европе пред Османлијама, данас живе поунијаћени и покатоличени Срби који говоре само словеначки.

– Статистички се још 280 људи у Белој Крајини изјашњавају као Срби, али осим неколико најстаријих житеља, српски више нико не говори. Села су готово пуста. Потомци српских Крајишника који су чували Хабзбуршко царство од Турака, током пет векова су успели да сачувају језик и идентитет, па све до краја Другог светског рата. Тек у СФРЈ они су га изгубили. Данас кажу да им је довољно да буду лојални грађани Словеније. Срби у Белој Крајини су виртуелни – каже историчар Борисав Челиковић, који је крајем 2012. обишао последња српска села Беле Крајине.





Срби су успешно чували свој идентитет све до Другог светског рата, јер су имали основну школу и учитеља, који је обично долазио из Србије. Црква је вековима била не само храм православне вере, већ и чувар свести о српском идентитету. После 1945. све се променило, иако су Срби у Белој Крајини ратовали на страни комуниста.

– Они су се током Другог светског рата по борбености показали као прави наследници ускока. Међутим, прихватањем партизанског покрета довели су на власт комунизам који им је после рата укинуо школу на српском, наводно јер није било довољно ђака, иако је тада је у Белој Крајини живело неколико хиљада Срба. Локалног пароха су имали до педесетих, а онда је одређено да је за њих буде надлежан свештеник из Српских Моравица у Хрватској, који је долазио само понекад. Економске миграције у градове само су допринеле убрзаној асимилацији Срба – каже Челиковић.


Бела Крајина на карти Словеније

По попису пре Другог светског рата у Словенији је било више од 7.000 Срба, а од тога је највећи број био у Белој крајини. Већ 1967. етнолог Миленко С. Филиповић бележи да их има тек 500-600 и да се склапају мешовити бракови, што је до тада било незамисливо.

– Српски првославни идентитет је чуван и тако што се женило и удавало из других крајишких крајева, невесте и младожење долазили су са Кордуна, Баније, из Лике, Далмације – наводи Челиковић.

Ипак, он наглашава да се не може сва одговорност за асимилацију пребацити на комунистичку Југославију. Расрбљавање целе Војне крајине почело је много раније, заједно с падом моћи Османске империје.


Стари споменик на ћирилици; фото: Новости

Хабзбурзи су од почетка 16. века позивали и нудили привилегије онима који су били спремни да бране границе царства пред надирућим Турцима. У том појасу земље, где рат никад није престајао, имали су смелости да живе само Срби граничари, крајишници. Неки су били староседеоци, а неки су се досељавали из српских крајева од Скадра до Задра, привучени привилегијом статуса слободних људи, са локалном самоуправом под српским војводама и са црквом која је чувала национални идентитет.

Према до сада познатим аустријским документима, око 1530. на ратом спаљене и пусте земље око Жумберачких планина, у данашњој Хрватској, а затим и суседне Беле Крајине, у данашњој Словенији, дошао је први талас српских ускока из Старе Србије, а затим је уследило још неколико из Босне и Далмације.

Аустријски цареви су штитили српске привилегије и веру док су им Срби били потребни за ратовање. Највећи притисак долазио је из Католичке цркве која је инсистирала код Хабзбурга да „грчкоисточне шизматике“ присили да се врате „правој римској цркви“ или бар да јој плаћају данак. Већ у доба Марије Терезије ограничавају се права крајишницима и намеће се унијаћење.

Претапање Срба у друге народе постаје све интензивније, а од 1881. кад је Војна крајина укинута почиње трагедија некадашњих граничара хришћанске Европе. Они остају без државних плата, на шкртом земљишту које не може да исхрани много гладних уста, окружени верски нетрпељивом средином која их назива „власи“, што је погрдан назив за „дивље горштаке“ који „ждеру живо месо“. Почело је масовно исељавање, а они који су остали били су пред изазовом да се одрекну вере и нације, или да трпе изолацију.

– Српска православна црква је чувала национални идентитет и предање о средњовековној Србији. Где је она потискивана, нестајали су и Срби. Прихватање католичанства, или уније, доводило је до потпуне промене идентитета, гркокатолици и католици у Словенији постајали су Словенци. Унијатство је променило идентитет становништва Жумберка о коме хроничари у 17. веку наводе да је српско, истог порекла као оно у Белој Крајини. Почетком 20. века на питање једног етнолога коме народу припадају они кажу „ваљда смо Срби“. У четири села Беле Крајине српски идентитет сачуван је све до половине 20. века. Данас сам пронашао само неколико стараца који се осећају као Срби и говоре чист српски, на начин како се говори у источној Херцеговини – каже Челиковић.

Он наводи да је црква у Бојанцима жива само захваљујући старини Здравку Вукчевићу који је председник црквене општине, звонар и најчешће једини верник који стоји пред свештеником кад овај дође о великим празницима. На ускоке из старина подсећају само још стари везени пешкири у цркви с ликом Светог Георгија и ђириличним писменима:

– На гробовима које потомци подижу својим старима су латинична слова, као и на табли ктитора који су обновили цркву. Вучковић је подигао је себи гроб за живота, с латиничним натписом. На питање зашто није ставио ћирилична слова објаснио ми је да нико не би знао да прочита његово име, јер млади не уче ћирилицу.





ГЛАСАЛИ ЗА НЕЗАВИСНОСТ

Почетком деведестих, Срби Беле Крајине масовно су гласали за независну Словенију да би себе поштедели проблема и губитка посла, али ни то их није поштедело политичких манипулација. Како је касније признао тадашњи словеначки министар полиције, Срби из Беле Крајине су потомци ускока, а „крв није вода“, па је житељи четири села ставио под посебан надзор. Појавило се и мистериозно писмо у коме се објављивало оснивање српске аутономије, које је на шачицу Срба из Беле Крајине навукло бес словеначког јавног мњења. Касније се испоставило да је писмо фалсификат.

БЕГ ОД ИДЕНТИТЕТА

Млади потомци ускока беже од свог српског идентитета посебно од деведестих, кад су Срби представљани у тамнијим нијансама од црног ђавола. После отцепљења, словеначко руководство предлагало је чак да се дуж границе направи низ бункера према „дивљем Балкану“, налик онима у Албанији Енвера Ходже.

У исто време, у Хрватској, која је већ поунијаћене жумберачке Србе прогласила Хрватима, почело је и својатање Срба из Беле Крајине. Кад су Срби из два жумберачка села Радатовићи и Драгошевци 1992. написали петицију да се из практичних, економских разлога припоје Словенији односно Белој Крајини, иницијатори тог предлога су завршили годину дана у затвору.

Зато потомци ускока из Беле Крајине данас беже од свог порекла.

– Млади неће да знају ништа о томе. Нити су мотивисани, нити је таква ситуација да би желели да знају – објашњава један стари Бојанчанин.

Б. Субашић

извор: Новости


Срби из Беле Крајине у Словенији
Прочитајте више »

13. март 2017.

Заборављена спомен–костурница на Космају

Далибор Дрекић | 10:38 |
Оставите коментар!
По многим историчарима преломни, одлучујући бој у Колубарској бици, крајем 1914. године, одиграо се на планини Космај. Данас су многи заборавили на тај бој на Космају. Али народно сећање је остало и осликава се у народној изреци: „Дошо Шваба све до Раље а од Раље никуд даље“.


Поред ове народне изреке једино што још подсећа на овај, вероватно одсудни бој, је скромна спомен костурница „Бели камен“ испод данашњег ТВ репетитора на Космају.


После слома у Церској бици, Хабсбуршки војсковођа Поћорек, иначе понемчени Словенац, са војском од преко 300.000 војника поновио је напад на Србију. Овај пута темељитије и много опрезније. И поред храбре одбране Српска војска је морала да се постепено повлачи. Због храбре и дуготрајне одбране борбена дејства су се продужила до почетка децембра и наступа зиме.

У жељи да скрати линију фронта, чиме би побољшала одбрану, Српска Врховна Команда жртвовала је Београд и препустила је град непријатељу. Јединице Команде одбране Београда, под командом генерала Михајла Живковића-Гвозденог, 30. новембра 1914. године повукле су се јужније, на линију Варовница-Космај.


Критикован од аустријске јавности да се напад на Србију и коначни слом Србије сувише одужио, и свестан да су већ дубоко загазили у зиму, Поћорек шансу за коначну победу види у брзом и одлучном нападу на Космај. Његовим освајањем аустријска војска би зашла из леђа српској војсци на линији Аранђеловац – Горњи Милановац. За тај напад Поћорек је одвојио преко 60 батаљона.

Постало је јасно да ће исход целе битке зависти од тога ко буде држао Космај. Тако је 6. децембра почео напад на српске положаје на Космају. На брдовитом и шумовитом терену борбе су се углавном водиле прса у прса, бајонетима, бомбама… Борбе су трајала 3 дана, до 8. децембра. Аустријске трупе су потучене. Космај је остао у српским рукама. И много српских војника је заувек остало на Космају. Тачан број страдалих није прецизно утврђен.


За то време српска контраофанзива се успешно одвијала преко Колубаре. Завршила се величанственом победом српске војске у Колубарској бици.

На месту ове тешке и пресудне битке у којој је изгинуло много српских војника, требало би да се налази величанствени споменик. Уместо таквог споменика данас се ту налази само скромна спомен-костурница.

На спомен костурници су исписани стихови чувеног српског песника Ђуре Јакшића.


Овако скромна спомен костурница и стање у коме се она налази, као и стање и запуштеност целога терена, говори о степену наше небриге о националној историји и јунацима који су дали своје животе бранећи своју домовину.

Положај спомен костурнице је до недавно био необележен. Само су познаваоци и искрени поштоваоци наше традиције, успевали да је пронађу. Данас постоји неколико табли, које нам показују пут и говоре нам где вечно леже српски војници, који су положили животе бранећи своју домовину. На жалост, још увек нема уређеног пута који води до саме костурнице.

Уколико желите да посетите ово место, отиђите до ТВ репетитора на Космају. Недавно је поред репетитора подигнут велики дрвени видиковац. Десно од видиковца, води мала стаза низ падину, кроз шуму. После неколико стотина метара, доћи ћете до спомен костурнице.

Погледајте видео:


Погледајте још занимљивог садржаја на јутјуб каналу „Камером кроз Србију



Заборављена спомен–костурница на Космају
Прочитајте више »
Blogger Tips and TricksLatest Tips And TricksBlogger Tricks