Приказивање постова са ознаком Језикословље. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Језикословље. Прикажи све постове

02. март 2017.

Значај Валтазара Богишића за Србе на приморју


Валтазар Богишић родио се у Цавтату 1834. Пошао је у Венецију у лицеј св. Катарине 1856. Студирао је на Бечком универзитету. Слушао је предавања у Берлину, Минхену, Хајделбергу и Паризу. У Бечу је постао 1864. доктор права. Одбио је 1866. кандидатуру за посланика у далматинском сабору са изгледом да буде биран и као посланик за бечки Рајхсрат. Није хтео мењати свој научни рад са политиком. Богишић је прихватио понуду универзитета у Одеси а одбио је две понуде загребачког универзитета. Постао је члан академија у Београду, Загребу, … . На предлог књаза Николе добио је 1872. царским указом налог да иде у Црну Гору због израде грађанског законика. Пред делегацијама државног црногорског савета на Цетињу 1880. било је прво читање „Имовника”. После другог и трећег читања на Цетињу „Имовник” је проглашен 25. марта 1888. и ступио на снагу 1. јула 1888.(1) У свом Указу од 25. марта 1888. кнез Никола поверио је Богишићу да сачини правни кодекс и наложио му да „главну пажњу скрене на народне појмове о правди, на обичаје, предања и на живе потребе српског народа”. (2)
Примио се да буде министар правде у Црној Гори 1893. и на том положају остао до 1899. Живео је у Паризу. Умро је 24. априла 1908. у Ријеци. Из Ријеке су бродом пренесени посмртни остаци 29. априла 1908. у Груж. Из Гружа су превезени у градску луку Дубровника, а оданде у Цавтат. Бродови „Груж”, „Цавтат” и „Венћеслав” довели су у Цавтат господу, друштва, представништва и музике који су учествовали у погребу. Кад је стигао ковчег на броду „Груж” у Цавтат, тиха поворка кренула је у парохијску цркву, где је одржано опело. У поворци су била школска деца са учитељем и учитељицом, представништва свих српских и хрватских друштава из Дубровника, представништва са стране, Дубровачко радничко друштво, корпоративно са барјаком и венцем, српска Дубровачка грађанска музика, Опћинска Хрватска глазба, дубровачки начелник П. Чингрија са заступницима дубровачке општине, … . Цавтат је био у црнини, црни сагови су били на прозорима, фењери су били обложени црнином, заставе на лађама биле су у знак жалости биле су спуштене на пола; После опела поворка са 25 венаца упутила се из цркве на гробље, које се налазило на брежуљку северо-западно повише Цавтата. На гробљу су говорили Луко Калачић у име Цавтата, Фађони, брат Влаха Буковца, у име хрватског друштва „Зоре”, А. Вучетић, уредник „Срђа”. У име српске омладине говорио је Бркић, уредник „Српске Зоре“. У свом говору А. Вучетић истакао је: „ … Као учењак и књижевник, као српски законоша и славенски државник прославио је широм света себе, мило Српство, дубровачку домају, родни Цавтат и Конавле, откле су му стари били. Инокосан је изводио оно што у великим државама тек окупљени учењаци могу да ураде, … . Један од тих соколова нашега доба, који је лебдио по свим крајевима, где се српска и хрватска ријеч говори, и летио и у даље крајеве, бјеше наш Валтазар Богишић. Није он газио по гњилу блату странчарских зађевица, није пландовао и бучио празним фразама, него је неуморно радио и учио у самоћи своје собе, трудио и дању и ноћу да постигне узвишене идеале. Кад би прву сврху постигао, за другом би ишао једнаком устрајности. Вјеран своме поријеклу и освједочењу, прекаљену трудом и науком, он као законоша црногорски није унио у законе туђе смушене мисли, него је у њих претопио наше српске обичаје и наше српско право и дотјерао је рад до таке савршености, да му се стране законоше диве. Као књижевник и правник радио је и за Дубровник било износећи његове старине, било његове законе, било паметно нас потичући да у Дубровнику створимо ново средиште за народно позориште. … .”
У свом говору Н.Л. Бркић истакао је : „ … Народ, који рађа овакве људе, не може пропасти, јер он мора кроз њих, кроз своје истакнутије синове, вјечито живјети. … Богишић је дао примјер радишности, посвједочио силу могућности и пред цијелим образованим свијетом показао несумњиво богатство народног нам талента. … . Пред самртним останцима дичног, љубљеног и поштованог чеда јуначког народа српског; пред храмом великог духа скромнога Валтазара Богишића – дубоко се клања и српска дубровачка омладина, која ме је уобластила, да се у њено име с покојником опростим. Полажући на мртвачки сандук свој вијенац искреног признања и вјечне захвалности, српска омладина врши своју свету дужност, за коју је веже љубав према раду, науци и свом српском народу. … Њега остављамо у својим срцима као једну свијетлу и неизбрисиву успомену, као један велики примјер устрајности и радишности, као неоспориви свједок људске могућности и као посебни тип патриотизма, који је без шаблонске партизанске надутости много и много користио своме народу и допринио народном напретку. А то све даваће српској омладини снаге и полета за рад око свог добра и добра своје националне заједнице. … . ”
Посланство са Цетиња стигло је 2. маја 1908. да положе венце на гроб Валтазара Богишића. У изасланству је био министар просвете и црквених дела Пламенац као заступник владе. У име књаза Николе положио је венац његов ађутант Поповић. На траци је био натпис: „Мојему министру правде Велеученом Др. Валтазару Богишићу Књаз Никола.” Члан великог суда Дожић положио је венац за црногорско судство. На венцу је био натпис : „Благодарно Судство Црногорско Др. Валтазару Богишићу”. (3)
У часопису „Срђ” су од телеграма издвојили саучешће : Пашићево у име краља и српске владе, Стојана Новаковића у име Српске краљевске академије и саучешће правног факултета београдског универзитета. Милан Павлов Јовановић командир-академик из Вуковара упутио саучешће Уредништву „Срђа”. У саучешћу је истакнуто : „Примио сам жалосну вијест о губитку мог доброг и милог колега-друга – као члана многих учених друштава и академија, а великог правника-хисторичара народа српскога, челик Србина Др. Валтазара Богишића, те ево и мене да и Вама и свему Српству изразим моје саучешће у преголемој жалости за врлим и добрим Србином ком дао Бог вјечни покој! Лака му земља и вјечна Слава у народу своме кога је тако жарко љубио !” (4)
Марија Богишић, удата Пол, наследила је свог брата Валтазара Богишића, дала је пренети из Париза у Цавтат библиотеку и купила зграду за смештај библиотеке. Основала је музеј. Уложила је много новца за изградњу водовода за Цавтат из села Обода, поправила плочнике, цркве, гробље и подигла брату споменик на обали. Библиотеку и културно-историјске збирке оставила је Цавтату „као темељни камен подизању родног мјеста и на вјечиту успомену свог брата“. Идеју за оснивање Богишићевог музеја изнео је Лука Зоре након што је Богишић објавио збирку словенских инкунабула у календару Дубровник. Музеј је отворен после Богишићеве смрти, у септембру 1909. у његовој кући. (5) Српска друштва на Приморју чувала су успомену на Валтазара Богишића и посећивала су Цавтат обилазећи његов гроб.
Група од 40 српских сокола из Војводине, Србије и Старе Србије предвођена др Лазом Поповићем, старешином Фрушкогорске Жупе, посетила је 17 августа 1911. Дубровник. Истог дана соколи су паробродом „Соко” посетили Цавтат. Излету су се придружили душановци, грађани и омладина. Град је био искићен заставама, а соколе је дочекала општинска музика и грување прангија. Цавтатска музика свирала је „Душановку” и „Соколску корачницу”. Кад су се соколи искрцали, предвођени Цавтатском музиком поздравили су Општину а онда су отишли на гробље. На гробу Валтазара Богишића положио је др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац Српских сокола из Војводине, са српском тробојницом. Истакао је да како је српски народ увијек благодаран великом Србину Богишићу за велике заслуге. Кад је венац био положен, сви присутни кликнуше „Слава Богишићу”!, а збор је запевао „Вјечнаја памјат”. После разгледања градића, Богишићевог музеја, књижнице и слика Влаха Буковца у цркви соколи су се вратили у Дубровник. При поласку из Цавтата дошло је до братских овација. (6)
Два брода Дубровачке пловидбе превезла су првог маја 1938. у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са „Матицом Српском” у Дубровнику да походе и положе вијенце на гроб и споменик Валтазара Богишића. Дубровачка друштва и установе дочекали су грађани Цавтата. Истог дана увече у дворани „Слоге” у Дубровнику одржано је комеморативно вече гдје је говорио др. Лујо Бакотић. У Одбору за комеморацију 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића били су: Светозар С. Барбић, предсједник „Матице Српске”; Душан Башић, предсједник „Јадранске Страже” у Дубровнику; Луко маркиз Бона, предсједник „Дубровачке грађанске музике”; др. Ђуро Орлић, предсједник дубр. срп. пјев. друштва „Слога”; Даница Радовић, предсједница „Кнегиње Зорке” у Дубровнику; Нико кап. Папа, предсједник „Нове Југославије”; Иво Шуберт, предсједник „Дубровачког радничког друштва”; Нико А. Шутић, старјешина Соколског друштва у Дубровнику; … . Одбор је 1938. у Дубровнику издао Споменицу дра Валтазара Богишића. (7) Значај манифестација националних друштава у Дубровнику уочен је и у другим срединама. Лист „Дубровник” пренео је из сарајевске ,,Југославенске Поште” осврт у коме се коментарише: „Недавни поход гробу незаборавног Антуна Фабриса, па пренос земних остатака пок. др. Франа Кулишића и комеморација 30-годишњице смрти пок. Богишића, показали су најбоље, да је Дубровник … једнодушан кад наглашава … своју улогу у значајној предигри нашег народног ослобођења и уједињења. .” (8)
Лист „Дубровник” пренео је из „Зете” вест да је Удружење правника у Подгорици 1939. покренуло акцију за подизање спомен-бисте дру Валтазару Богишићу у Подгорици. Удружење је упутило апел свим црногорским правницима. У писму је писано подробно о личности и раду Валтазара Богишића и његовом значају за Црну Гору и Црногорце а посебно за црногорске правнике. Истицали су да је Богишићев Општи имовински законик израз душе црногорског човека у његовим правним односима. Лист „Дубровник” констатовао је да су поред споменика у Цавтату, црногорски правници прегнули да Богишићу у знак признања подигну спомен-бисту. (9)
Српска друштва на Приморју чувала су успомену на Валтазара Богишића и посећивала су Цавтат обилазећи његов споменик и гроб. Друштва су 1938. посетила Цавтат поводом комеморације 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића.
Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
________________
Напомене:
„Др. Валтазар Богишић”, „Срђ”, Дубровник, 15. априла 1908, бр. 7, 73-80;
Др. Жика Бујуклић, „Римско-византијска правна традиција и право средњовековне будванске комуне”, „Паштровски алманах II за 2015”, Петровац-Свети Стефан 2016, стр. 380;
„Др. Валтазар Богишић”, „Срђ”, Дубровник, 15. априла 1908, бр. 7, 73-80;
„Др. Валтазар Богишић”, „Срђ”, Дубровник, 30. априла 1908, бр. 8, стр. 124, 125;
„Марија Богишић, уд. Пол”, „Илустровани лист”, бр. 12, Год. И, у Београду, 17. VII.- 2. VIII. 1920, стр. 3; Мр Андреј Вујновић, „Музеј у делу и животу Валтазара Богишића“, „Српска слободарска мисао“, Београд, септембар-октобар 2011, бр. 5, стр. 59; Др. В. Новаковић, 4. „Цавтат и Конавле“, Цавтат 1954, стр. 26;
Српски Соко, Сремски Карловци, 25 Октобар 1911, бр. 11 и 12, стр. 182; „Споменица година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 34; „Српски соколови у Цавтату”, „Дубровник”, Дубровник, августа 1911, бр. 34, стр. 3;
„Дубровачке вијести”, „Дубровник”, Дубровник, 30 април 1938, бр. 17, стр. 3;
„Колико и Камчатка са Мљетом”, „Дубровник”, Дубровник, 21 маја 1938, бр. 20, стр. 4;
„Домаће вијести”, „Дубровник”, Дубровник, 20 маја 1939, бр. 20, стр. 3
 Извор: koreni
Прочитајте више »

16. фебруар 2017.

Истински и лажни просветитељи (2): Вук Стефановић Караџић

У почетку беше Реч и Реч бјеше у Бога и реч бјеше Бог (Јован, 1: 1)

Вук Стефановић Караџић
Вук Стефановић Караџић

На крају текста-огледа о “просветитељству” Доситеја Обрадовића (“Истински и лажни просветитељи” – www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/istinski-i-lazni-prosvetitelji/) обећали смо читаоцима и текст о још једном просветитељу-реформатору – Вуку Стефановићу Караџићу. И пре него што наставимо причу о просветитељству В.С. Караџића поново је неопходно једно мало одступање. Подвлачим реч просветитељство, јер свакако не спорим велике заслуге Вукове на пољу сакупљачког рада српског народног наслеђа и изражавам бескрајну захвалност за његов неуморни рад на очувању српског народног стваралаштва и опису народног живота и обичаја нашег народа…

Да би се сам појам истинског српског просветитељства лакше схватио, најбоље је позвати у помоћ највећег српског просветитеља после Светог Саве – светог владику Николаја, за кога је светитељство једино истинско просветитељство.

Пре него што се донесу неки закључци о просветитељству Вука Караџића и оцене резултати његовог рада, потребно је направити кратак излет до “Књиге над књигама” и подсетити да “Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Господњих” (Матеја, 4: 4). Професор богословља Виктор Михаилович Чернишев је у једном свом предавању у Кијевско-Печерској лаври рекао: “Псовке – нецензурисани изрази – изазивају мутације које доводе до дегенерације човека. Научници тврде да свако изговарање речи није ништа друго него таласни генетички програм који утиче не само на нас, него и на живот наших потомака”. Када би наши благочестиви преци могли да чују лексику српске школске омладине, многи би верујем умрли од стида. И та лексика свакако није могла бити продукт светосавске просвете, та лексика је могла настати само као продукт “просветитељства” аутора “Црвеног бана”. Колико је генетске мутације изазвала та одвратна књига сам Бог зна, али је једно сигурно – такву књигу није могао штампати истински српски просветитељ.

Наша словенска раса чије Библијско порекло потиче од Нојевог сина Јафета (што значи распрострањен, достојно прослављен, да не кажемо славан) у старини је називана Славени, али су светим крштењем и преласком у хришћанство од Славена постали Словени. Дакле, наши преци Славени су оваплоћењем Речи (Слова) посредством Светог Крштења били од Бога удостојени да буду синови Божији и постали су обдарени посебним даром речи (слова). О том посебном дару речи (Слова) словенских народа није потребно овде говорити, словенска књижевност је значајнија и узвишенија од целокупне светске књижевности узете заједно, то није никакво претеривање, то је чињеница. У Књизи Постања је записано пророштво Нојево да ће “Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовијем” (1 Мојсије 9: 27). Дакле, Ноје је предвидео да ће се од његовог сина Сима оваплотити наш Спаситељ Исус Христос (Благословен да је Господ Бог Симов – 1 Мојсије 9: 26) али да ће најбољи део његовог народа изаћи од Јафета, праоца Словенског рода. Овде шатори очигледно означавају Закон вере који је Господ дао Семитима, старозаветним Јеврејима као Симовим (Семовим) потомцима. Међутим, пошто они “Не сачуваше завјета Божијега и по завјету његову не хтјеше ходити” (Псалм 77: 10-11) то род Јафетов, Славени, улажењем у Закон (крстећи се, прихватајући Нови Завет) посташе Словени, преузеше виноград од синова Симових (Господар винограда ће дати виноград другима – Марко 12: 9).

Као што знамо из Новог Завета, Нови Израиљ су постали хришћани, а после пада Првог и Другог Рима, то постају управо православни Словени (а пре свега православни Руси, као богоносни народ-творац Москве као Трећег Рима и православни Срби са два златна немањићка века, као својеврсни “Претеча Трећег Рима”). Све до данас када су Бугарска, Румунија и Грчка у злочиначком НАТО пакту и содомској Европској Унији, једини преостали “катехон који задржава” долазак нечастивог јесте православни руски народ и његова православна српска браћа на Балкану као последњи још неосвојени Кремљ према папистичком Западу. Дакле, српски и руски народ су своју народност у последњих хиљаду година стицали на религиозним идејама и та религиозна православна идеја дефинисала је њихову целокупну културу. Од отпадија Рима од једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, латинска јерес не ради ништа друго него ратује или се спрема за рат против светог Православља. У зависности од политичких или геополитичких прилика, тај рат је био више или мање прикривен, али се суштински мењала само форма, а суштина политике Рима после издаје Христа је била – бесомучан рат против Православља. Овај искорак у Библијску и хришћанску историју Срба и Руса био је потребан да би схватили ко је заиста стајао иза “Вукових” реформи.

Папистичка Аустро-Угарска монархија давала је сва верска права православним Србима док јој је била потребна “Војна Крајина” као заштитна тампон-зона од Османлија. Са слабљењем турске моћи, одмах су почели притисци и унијаћење Срба на просторима црно-жуте монархије. Срби су одговорили отпором и позивањем у помоћ Трећег Рима, заштитника Православља. Са учитељем Суворовим стижу и православне богословије међу српско становништво у Аустро-Угарској, па лукави латини брзо схватају на шта треба прво ударити. Убрзо по доласку учитеља Суворова међу Србе, у Бечу се родила идеја о језичкој реформи и једној револуцији по језичком питању међу Србима. Као што знамо из библијске историје – револуција је у ствари ђаволска, а не Божанска тежња за слободом. Прва револуција Денице на небесима, довела је до васељенске катастрофе и свака револуција на земљи је у ствари и била инспирисана том сатанском побуном на Небу и имала је мање или више катастрофалне последице. Језичка револуција Вука Караџића у тој катастрофичности по српски национ, нимало не заостаје за другим револуцијама. Елем, Марија Терезија је кренула ригорозно и практично је укинула ћирилицу у папској империји (1779) али је због жестоког противљења Српске Православне Цркве и Руске Империје, цар Јосиф 1875. године био приморан да повуче ту забрану ћирилице.

Можда Вук није знао, али су Копитар и његови ватиканско-бечки ментори свакако знали да Срби од 863. године имају богослужбени језик у српско-словенској редакцији и да су читав средњевековни период (све до “Вукове” реформе), филозофски или песнички текстови код Срба писани нормираним српским језиком. Дакле, тада Римска Курија посеже за другим методама. Веома ученог и виспреног научника Јернеја Копитара, човека огромног знања, језуитске прилагодљивости и ћуди, поставља за цензора словенских књига у Бечу са захтевом да трага за српским писцем који би могао спровести планирану реформу српског језика. И када је Јернеј наишао на Вуков текст о пропасти Првог српског устанка, лукави паписта је схватио да сељаче из Тршића треба преобути из опанака у ципеле па ће сељаче до миле воље да свира по Бечким нотама.

Треба рећи да је овде Вук заиста био само најобичнија лутка у дубоко осмишљеном антисрпском и антиправославном ватиканско-бечком пројекту. Нити је он спровео било какву реформу (само је ставио тачку изнад слова ј у реформи Саве Мркаља, кога је Господ казнио лудилом), нити је било шта учинио самостално по питању несрећне реформе – све је било дубоко припремљено и сажвакано у поменутој србофобској кухињи. Царска влада у Бечу наложила је Копитару паклен антисрпски план у неколико тачака. Прва тачка је била да се један од бројних српских народних дијалеката узме за књижевни језик Срба. (За књижевну норму српског језика Вук је узео дијалект којим се говорило у малом делу српског народа – део западне Србије и Херцеговина), чиме је практично одбачен добар део српског народа из културно-језичког јединства. Дакле, направљен је књижевни језик који радикално форсира само један дијалект, а остале говоре истог народа дефинише као нешто необично и далеко (да не би било неке забуне, тај дијалект је херцеговачки, дијалект аутора ових редова, али то Херцеговцима свакако не даје за право да ситан регионални интерес ставе изнад свесрпског интереса). То је довело до постепеног одвајања и регионализације доброг дела српског народа. Тако је, на пример, вештачки одвојена Стара Србија (Вардарска Македонија) од своје матице, јер народ на рубним подручјима није желео да се одрекне свог говора. Тамо је Вукова језичка реформа изазвала праву катастрофу по српске националне интересе. Када имамо у виду да и данас, на свега двадесетак километара од Београда, (на пример Гроцка и предео према Смедереву) Вуково правило “читај као што пише” изазива забуну и деца морају да доучавају у школама граматику, онда можемо замислити какве је тешкоће Вукова реформа представљала за Србе из Македоније.

Друга тачка коју је влада у Бечу наложила Копитару (понављамо, Вук се ту није ништа питао, он је био најамник који завршава посао за газде које су га презуле из опанака у ципеле) била је промена ортографије новог српског писма, са циљем што већег удаљавања од црквено-словенске и руске ортографије. Трећа тачка је била, наравно, превод Светог Писма на нови “вуков” језик, како би се што више изгубило исконско значење Слова, то јест Речи (овде само једна кратка илустрација – да ли је заиста неважан овакав распоред места Неба и земље у делу Молитве Господње на црквенословенском језику и у Вуковом преводу – “Јако на Небеси и на земљи” и “И на земљи као што је на Небесима”). Четврта тачка тог програма је била чисто техничка – издавање речника “вуковог језика” како би се пројекту дао “научни” карактер. Пета тачка је била финансирање Вуковог сакупљачког рада како би и њему било “лакше на души” и “да се власи не досете”. Иако је и по том питању Вук знао да одигра улогу великог штеточине. Тако се у српској јавности мало пише о томе да је Вук био развио прави бизнис откупљујући многе вредне књиге по српским манастирима (чак и са Хиландара) под изговором да ће их штампати у Бечу, а онда је те књиге продавао по знатно вишој цени.

Можда Вук није био свестан политичко-религиозне злоупотребе своје реформе, која са чисто лингвистичке тачке гледишта може неупућеном заиста изгледати као духовна надградња, али по својим религиозно-политичким последицама та језичка реформа допринела је више ствари папизма и унијаћењу Срба од свих вишекевовних покушаја Ватикана по том питању. Тога су били свесни многи умни људи тога времена, па је тако Митрополит Стратимировић разложно указивао да наш славеносербски језик у српској словесности (књижевности) мора да остане уздигнут изнад жаргонског језика народног. Но, узалуд је причати “глувом код ушију” или како би рекао Његош – то што блатној земљи принадлежи, то о Небу поњатија нема. Због тога, ако то већ свакако неће учинити настављачи Вуковог дела који са пиједестала САНУ позивају Србе да и повраћајући уђу у “рај” содомске Европе, здравомислећи православни Срби  треба коначно да почну да ствари називају правим именом. Дакле, “Вукова језичка реформа” није била никаква његова реформа, него је то био дубоко антисрпски државни пројекат римокатоличке Аустро-Угарске монархије.

Цитирамо став истинског творца српске језичке реформе (Вук се по питању језичке реформе самостално питао исто толико колико се данас самостално пита “другосрбијански” невладин сектор – све је то било испланирано у ватиканско-бечкој кухињи), преданог римокатоличког делатника Јернеја Бартоломеја Копитара (1827): “СПЦ чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке”.

Дакле, Вук се потписује латиницом испод “Бечког књижевног договора” и чини први корак унијаћења српског језика и његовог каснијег вишеструког прекрштавања. “Вукова” демагогија о “Србима сва три веровања” није представљала ништа друго него разбијање српског православља илити светосавља.  Када се подробно проучи делатност рада Вука Караџића, остаје више него оправдана сумња да је он (свесно или несвесно) послужио као “десна рука” и невероватно успешан савезник римокатоличком и србофобском Бечу. Његова улога у разарању српског националног ткива је огромна, јер је његов рад на реформи српског језика била само замаскирана форма чисто политичке (дубоко антисрпске) делатности. Било би апсолутно немогуће довести српски национални корпус у овакав стадијум дезинтеграције и дробљења, да претходно није дезинтегрисана и раздробљена његова словесност, његов језик. Ове две речи не подвлачимо случајно, јер знамо да је у Светом Писму реч Слово (у црквенословенском језику то значи Реч) један од назива Бога, а реч језик у Светом Писму има значење народа, језик се поистовећује са народом.

У чему се још огледају политички обриси Вукове реформе? Пре свега – у одвајању српског језика и српске књижевности од руског језика и највеће светске књижевности. После Вукове реформе несумњиво јача утицај западноевропске књижевности код Срба, а слаби утицај велике руске књижевности. Трећа велика штета од Вукове реформе – јесте дробљење српског језика. Франц Миклошич, отац словеначке компаративне граматике, утврдио је да међу јужним Словенима постоје три језика – србски, бугарски и словеначки. Данас их имамо читаво туце и сви они су политички пород “Вукове реформе” – македонски, хрватски, бошњачки, црногорски… Колико политика утиче на све видове духовности папистичке западне цивилизације показује нам и пример народа “тисућљетне културе”, чији најпознатији изум представља србосек и који у свом слугерањском односу према папизму иде толико далеко, да се одриче и свог језика прихватајући српски, како би асимиловао покатоличене Србе и како би се извршило језичко-културно одвајање Срба од Руса. Пошто је “Бечки договор” практично аминовао језичку клептоманију Хрвата, било би много логичније Вука назвати “оцем хрватског језика”, а никако оцем српског језика.

Бечки договор Срба и Хрвата није ништа друго него перфидан бечко-ватикански пројекат чији је циљ био (да се изразимо данашњим политичким речником), губљење суверенитета Срба над својим сопственим језиком. Без Бечког договора који у суштини представља издају српске словесности, апсолутно би било немогуће католичење толиког броја православних Срба. Нити би без Бечког договора била могућа хрватска клептоманија и својатање блиставе српске народне поезије као наводног хрватског књижевног наслеђа (пошто је без српског наслеђа хрватска књижевност апсолутно минорна). Оно што је најчудовишније у “Бечком договору” јесте чињеница да је избегнуто називање српског језика српским, а истовремено је српски језик дат Хрватима као њихов стандардни језик једноставним “Гајевим прогласом”. Просто – српска штокавица је службено променила своје име и проглашена је хрватским језиком! Али да би то изгледало веродостојно, то је морао да потпише неки српски језички и књижевни ауторитет, кога ће касније сва најамничко-масонска булумента уздићи на пиједестал српског просветитеља! Дакле, док Хрвати 1847. године у свом сабору српску штокавицу проглашавају службеним хрватским језиком, српски најамници исту годину славе као победу “Вукових књижевних реформи” (није надомет истаћи чињеницу да велики Његош исте године свој “Горски вијенац” ипак штампа у старој, а не Вуковој ортографији). Све се то дешава у време владавине Карађорђевог сина Александра (владао 1842-1858), који је подржавао Вука и коме је учитељ био други лажни српски просветитељ Доситеј Обрадовић. На жалост и на трагедију свеколиког српства, Александар је спољну политику Србије извукао испод руског утицаја и везао је за Запад и Аустро-Угарску монархију. Ово што пишем можда некоме данас изглед као јерес, па цитирам највећег српског просветитеља после Светог Саве, свесрпског златоустог владику Николаја Велимировића: “Срби су на Бечком договору били преварени и пали су у идејно ропство западних јеретика: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно ропство, али и ропство своје крвне браће из Аустрије потпале под западну хришћанску јерес <…> Била је то кобна претходница западном утицају на Србију. Тако су Вук и Даничић отворили све капије и све канале према Западу учинивши да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулог Запада”.

Нема се шта додати на овако бритку анализу српског златоустог владике. Док ово пишем, чујем да је парламент Грчке усвојио содомски закон о истополним браковима у Грчкој. Испада да су Турци били много толерантнији према Православљу од данашњег Запада. Вуково венчање са Немицом Аном у римокатоличкој цркви, не може се протумачити другачије него као издаја вере. Да би могао да се венча у римокатоличкој цркви, најмањи уступак који је морао учинити јесте да је примио унију (можете претпоставити ко је био Вуков кум на венчању – наравно, Јернеј Копитар). Вукова деца су крштена у римокатоличкој цркви. Да ли неко ко је тако олако издао свету веру Православну може бити истински српски просветитељ? Да ли неко ко се стиди да српски језик назове српским и испод тог документа се потпише латиницом, може бити истински српски просветитељ? Апсолутно не. У време србофобске титоистичке власти безбожници су по српским школама поскидали слике Светог Саве и заменили их углавном сликама Вука Караџића или Доситеја Обрадовића. Одличан показатељ благотворног деловања њиховог просветитељства у пракси.

Крајње је време да Срби као духовни пород Светог Саве, највеће личности 13 века на кугли земаљској, престану да служе некрофилској култури Запада (термин Предрага Драгића Кијука) и да престану да величају и славе као своје просветитеље доказане издајнике вере и слуге те некрофилске културе. “Вукова” реформа нанела је стравичан удар како српском националном идентитету, тако и српским геополитичким позицијама, јер је разлагање језика неминовно пратило и духовно и територијално разлагање српског националног корпуса. Србистика мора престати са подгрејавањем аустроугарског дубоко анисрпског пројекта који је попут злоћудног тумора нанео непроцењиве штете како у менталном тако и политичком ткиву српског православног народа. Овде је умесно додати да је практично прекопиран Вуков модел језичке реформе пренет и у Белорусији, са истим циљем одрођавања и удаљавања становништва Беле Русије од заједништва са матушком Великом Русијом и великим руским народом. Негативне последице и у Белорусији су данас јасно видљиве.

На крају још једном да истакнем – свакако нисам присталица поделе значајних историјских личности на “добре” и “лоше”, “наше” и “њихове”. Изучавању историје се мора прилазити без икакве пристрасности и идеолошке обојености, а православни хришћшанин никада не сме заборављати на речи Спаситеља “Не судите, да вам не буде суђено”. Тако да се никада не сме заборавити грандиозна улога и захвалност Вуку на његовом сакупљачком раду. Али истовремено се мора прекинути са слављењем Вука као великог српског просветитеља јер то он није био. У свеспасавајућем просветитељству Светог Саве, Христос и Његове Јеванђелске врлине представљају Алфу и Омегу, почетак и крај – док у Доситеј-Вуковском просветитељству имамо хуманистички постулат западне цивилизације у коме је “човек мера свих ствари”. Разорни утицај непромишљених реформи и некритичног копирања свега што стиже са Запада довело је до парализе благотворног дејства свеспасавајућег светосавског просветитељства.

Ранко Гојковић

Извор: fondsk






Истински и лажни просветитељи (2): Вук Стефановић Караџић
Прочитајте више »

12. фебруар 2017.

Sale није овде! Овде је распродаја!

Далибор Дрекић | 22:17 |
Оставите коментар!
Sale није овде! Овде је распродаја!

Прочитајте више »

18. јануар 2017.

Средњовековни натпис из Зворника са поменом имена града

Зворник је стари град на левој (босанској) обали Дрине, у средњем делу њеног тока. У историографији је познат по богатој прошлости током позног средњег века, када је имао улогу трговинског средишта у подринском рударском басену. Град је две деценије био у рукама деспота Ђурђа Бранковића. У време османске власти Зворник је важио за веома значајно утврђење, “кључ Босне“, седиште санџака и капетаније. Данас је препознатљив по добро очуваној тврђави на истакнутој литици у клисури Дрине. 

Иако се у писаним изворима овај град помиње тек од 1410. године, бројни археолошки обрађени материјални остаци сведоче о градском животу на подручју Зворника и у ранијим вековима. Међу најзначајније спадају остатаци католичког самостана, о коме постоје вести у дубровачким документима, на удаљености око 1 км изван градских зидина. У литератури се најчешће налази мишљење да је и првобитни облик имена града – Звоник – настао по упадљивом звонику неке велике цркве. У дубровачким документима појављује се искључиво назив Звоник (Suonich, или у латинском преводу Campane), да би након доласка Османлија преовладао садашњи облик имена града. Археолошким истраживањима у Зворнику и околини деценијама се бавио професор Рајко Аврамовић, чијим залагањем је формирана и градска музејска збирка. 

Док су о градском и приградском животу средњовековног Зворника нађена сведочанства у виду материјалних остатака и писаних података, о сеоском становништву тога времена, у местима удаљеним од градских зидина, постоји само једна врста поузданих сведока. То су монументални средњовековни надгробни споменици карактеристични за територију Босне и Херцеговине и рубна подручја суседних држава – познати под називом стећци.  Управо култура стећака, коју стручна литература обично датује у период од XII до XVI века, говори нам да су овде постојала значајна насеља и у широј околини града. О некрополама стећака у околини Зворника објавио је исцрпан извештај Драго Видовић у часопису Наше старине 1956. године. Када је, пар деценија касније, Шефик Бешлагић приређивао своја енциклопедијска издања о стећцима, за подручје Зворника је користио податке из Видовићевог извештаја, без битнијих нових истраживања на терену. Непознате некрополе истраживао је тек поменути професор Аврамовић, и том приликом пронашао споменик који је предмет овог текста.

Мање од 10% свих стећака украшени су неком врстом рељефа, а испод 1% садржи натписе. Колико су натписи на овим споменицима ретки, показује податак из Бешлагићевог пребрајања: од приближно 70 хиљада стећака евидентираних у бившој Југославији, тада су постојали подаци о свега 363 натписа. У међувремену је откривено тек неколико десетина нових. За подручје Зворничке општине Бешлагић наводи 56 некропола са укупно 804 споменика. Од тог броја, 44 су имали рељефне украсе, а 3 натписе. Тешко је говорити о садашњем бројном стању, јер су у међувремену откривене неке нове некрополе, али су неке од раније познатих делимично или потпуно уништене. Такође, и територија Зворничке општине је претрпела промене (значајно је смањена). Када је реч о споменицима са натписима, који су првенствено битни за тематику овог рада, њихов број у литератури се кретао овако: Видовић и Бешлагић су знали за три, Марко Вего је у Зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине уврстио још један новооткривен, док са спомеником који ће овде бити представљен укупан број средњовековних натписа из околине Зворника износи пет. У међувремену је један од она три првобитна остао изван територије зворничке општине. 

Први натпис из околине Зворника са којим су се историчари упознали објављен је још 1890. године у Гласнику земаљског музеја. Пронађен  је у селу имена Заселак, на путу Зворник – Сапна, које је разграничењем након последњег рата припало општини Сапна. На локалитету званом Постељине, поред главног сеоског пута, стоје два стуба. На једном од њих је натпис. Споменик је дуго времена стајао оборен и служио као прелаз преко пропуста на путу, тако да су колски точкови газили по њему. Због тога је знатно оштећен, али сада је усправљен. Натпис је уврстио Љ. Стојановић у Старе српске записе и натписе, а Марко Вего у Зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине. На слици 1 су приказани фотографија и читање преузети од Вега.


Сл. 1. Натписа Браје Тврдојевића из Засеока



А СЕ ЛЕЖИ БРАѢ

. . РЬДОЕВИЧЬ

НЬ ЗЕМЛИ ТУЖДИ

А ПОСТАВИ НА НЕМЬ

КАМЕНЬ ПРѢХ

ТѢНЬ РАДОСАЛ

ИЧЬ ПАСТОРАКЬ МУ

И ѠЗРЬКО СИНЬ Н

ЕГОВЬ ДОБРИ ЖИВ И

УМРѢ

СЕ ПИСА ДРАГОЕ ДИѢ

КЬ




Најбоље очуван натпис из Зворника, а и један од најбоље очуваних уопште, налази се у селу Глумини, засеоку Паргани, на путу Зворник – Тузла. Објављен је код Стојановића под редним бројем 5962, а код Вега под бројем 310.

+ СЕ ЛЕЖИ МИЛЬЦЬ

ЦРЬНИЧЬ ДОБРѢ Ж

ИВЬ ДОБРѢ УМРѢ

СИНА У НЕГА НЕ БИ

ШЕ СИНОВЬЦЬ КАМИ

СПОСТАВА И ТО МУ П

ИСА КУЛЬ ДУКЬ +

Трећи стећак са натписом налази се у селу Малешићи, скрајнутом са магистралног пута Зворник – Бијељина, на локалитету имена Убјенац. И овај натпис је објавио Стојановић, под редним бројем 5963, а Вего под бројем 309. Приказан је на слици 2.

СЕ ЛЕЖИ

БОЛЬКО НА

СВОЕИ ЗЕМЛИ НА

ПЛЕМЕНИТО

И НА ЛЕНДСНИ


Сл. 2. Бољков натпис из Малешића

Вего је у свој Зборник уврстио и један нов, до тад непознат натпис из околине Зворника. Пронађен је у селу Шетићи, које лежи са десне стране пута Зворник – Тузла, и то код куће Михајла Пантића у засеоку Градина. Аутор наводи да је споменик пренет са Клисе, али не каже ко је и када то извео.  Ради се о малом стубу који има натпис са две стране. Знатни делови споменика са натписном површином су одломљени. Приказан је на слици 3.


Сл. 3. Натпис из Шетића

. . . . . 
. . ОИ
. . ЛИ
. . . ОИ
БРАТ
У ЖИ
ВЬ БИ
ВИЧЕ
МЬ Ѣ
И ПОС


СИ БѢЛѢ

ГЬ ПОСТА

ВИВЬ И ПИ

СА БОГИША



Сл. 4. Поглед на споменик с предње стране искоса

Споменик који представља централну тему овог рада пронашао је професор Рајко Аврамовић у засеоку Марчетићи забаченог села Липље, десетак километара узводно од Зворника. Откриће се десило непосредно пред последњи босански рат, па иако је споменик убрзо пренет у двориште Музејске збирке у Зворнику, где се и данас налази, остао је незапажен од стране стручне јавности. Истина, професор Аврамовић је вест о проналаску објавио у дневном листу Глас Српске, а фотографија овог споменика краси интернет-портал Туристичке организације Општине Зворник. Међутим, у литератури до сада није описан нити на одговарајући начин анализиран. Заслужује пуну пажњу историчара и заљубљеника у историју по необичном и геометријски правилном облику, богатству и разноврсности рељефа на читавој његовој површини, вештини и умећу са којима је клесар резао слова, као и изузетном садржају натписа. 


Сл. 5. Композиција на предњој страни споменика, са првим делом натписа

Споменик је израђен од сивог кречњака, у коме су уочљиве шупљине типичне за ерозију овог материјала. Обликом је стуб петоугаоне основе, који се благо шири према врху, а завршава се лучно улегнутим кровом на две воде. Слеме је такође преломљено на две воде. Петоугаоник у основи споменика конструисан је тако да му је једна страница дужа од осталих (50 цм), док су преостале 4 једнаке (по 30 цм) и граде међусобно једнаке углове. Дакле није правилан, али је приближан правилном петоуглу. Висина споменика до највише тачке слемена износи 140, а до најниже 134 центиметра. Висина до доње ивице “крова” износу 110 центиметара. Све ово је мерено од нивоа бетона у коме је сада учвршћен. 


Сл. 6. Поглед на споменик са задње стране

Предња страна споменика је над дужом страницом петоугла, а завршава се троугаоно под кровним површинама. На њеној доњој половини налази се рељефна композиција дрвета живота, која није ретка на стећцима. На крајевима грана дрвета стилизовани су цветови од две укрштене цртице, које би могле да представљају и крст Св. Андрије. Овај симбол се јавља на више места на споменику. Веома сличне биљне мотиве пронашао је Шефик Бешлагић на стећцима у селу Јелах, које није далеко од Зворника путем према Власеници. Изнад дрвета живота представљена је композиција два војника који држе мачеве, један уз тело, а други пребачен преко рамена. Веома је занимљиво да су они приказани у кратким панталонама. Војници се на стећцима најчешће приказују у дугим панталонама, преко којих носе хаљетак утегнут у појасу. Ратници у кратким панталонама сматрају се делом келтске иконографије, а прича о томе одвела би нас у расправе о генези културе стећака, што није предмет овог рада. Између војника уклесан је почетни део натписа, тако да изгледа као да они држе стражу над њим. Изнад глава војника се налази још један биљни мотив са поменутим укрштеним цртицама.


Сл. 7. Поглед на споменик са десне стране, други део натписа

На следећој страни споменика, десно од предње, природно се налази наставак натписа. Натпис заузима скоро целу ову страну, осим крајњег доњег дела у којем је поново један биљни мотив са два пута укрштеним цртицама. На преостале три бочне стране су композиције геометријских и биљних мотива, од чега на две лозице са гроздовима, а на једној само лозице. Мотив грозда је веома чест у Подрињу, с обе стране Дрине. Може се чак рећи да представља главно обележје рељефа на стећцима овог поднебља. Професор Аврамовић сматра да је клесарски стил који је форсирао овај мотив настао у долини речице Хоче, недалеко од Зворника. То би могао бити наставак клесарске школе из познатог римског каменолома Дардагани, који се налази 4-5 км од Зворника, јер је винова лоза била омиљени мотив античких мајстора.


Сл. 8. Лева горња површ споменика

Занимљиво је да су на овом споменику украшене и горње две, кровне површи. То није баш уобичајено на стећцима у облику засвођеног стуба, јер је свод најизложенији дејству воде и мраза. Међутим, и тај део рељефа је добро очуван. На обе површи су приказани медаљони  унутар којих су слични  мотиви. Поново се ради о лозицама са две укрштене цртице на врху, али им је у медаљонима дат антропоморфни облик. Могуће је да су у питању породични симболи.


Сл. 9. Десна горња површ споменика

Свих седам површи на споменику (пет бочних и две кровне) оивичене су врло израженом, рељефном цик-цак бордуром. Оваква варијанта цик-цак бордуре у романичком стилу носи назив “зупци тестере“, и Бешлагић наводи да су је користили мајстори стећака у Хецеговини, док је у Подрињу изузетно ретка. Међутим, и сам овај аутор је пример тестерасте бордуре илустровао фотографијом једног стећка из Шековића, што је опет у непосредној близини Зворника.

Почетни део натписа чине 4 реда на предњој страни споменика. Редови су кратки, а слова ситнија (висине 4-5 цм), да би се сместили у простор између фигура војника. Натпис се наставља у 13 редова на следећој страни удесно од предње. Ту су редови нешто дужи и слова већа (4-7 цм висине). Први ред на овој страни лучно прати свод споменика, док су остали укошени, јер је клесар очигледно тражио највећи простор између зубаца бордуре. Речи које се настављају у истом реду раздвајане су двотачкама. Између 11. и 12. реда уметнута су, чини се непланирано, три међуредна слова. Због њих су три последња слова у 12. реду значајно мање висине у односу на претходна. Ова уметнута слова су направила забуну код читања тог дела натписа, па је из тог разлога, а и детаљнијег тумачења и анализе текста, затражена стручна помоћ археолога др Гордане Томовић. Она је понудила заиста сјајно решење за тај део, које успут подиже и значај овог натписа као историјског извора.


Сл. 10. Препис (калк) са нумерацијом редова и транслитерација натписа



+ ПИСА Ѡ

БРАДЬ

+ СЕ ЛЕ

ЖИ ПР


ЬЉУБЬ

МЬЧЬКЬ

НА СВОЕ

И ЗЕМЛЕ

НА ПЛЕМ

ЕНИТОИ А

УБИШЕ

ГА

Н

А ЗВОНИЦ

Ѣ А НЕ Б

ѢШЕ КРЬВ

НО ДЛЬЖ

ЬН НИ

КОМУ

Клесар је одабрао да своје име овековечи на почетку, уместо на крају натписа као што је случај код већине других споменика на којима постоји потпис мајстора. Последично, имамо и две инвокације у виду крста: + (У име Оца и Сина и Светога Духа) ПИСА ОБРАД. Затим поново: + (У име Оца и Сина и Светога Духа), СЕ ЛЕЖИ ПРЕЉУБ МАЧАК НА СВОЕИ ЗЕМЉЕ НА ПЛЕМЕНИТОИ. Крај 10. и почетак 11. реда је јасан: А УБИШЕ, након чега следе уметнута слова Н и ГА, па у следећем реду ЗВОНИЦ. Проналазач споменика, професор Аврамовић, тумачио је ово као УБИШЕ Н. (њега, скраћено) РАЗБОЈНИЦИ, како се и аутору испрва учинило, јер оно међуредно Г због оштећења површине личи на Р. С друге стране, очигледно је да иза слова З стоји В, а не Б. За решење које предлаже др Томовић потребно је најпре уочити да се на почетку 12. реда, испред слова З, налази слово А. Оно је скривено у зупцима бордуре, а при том још и прилично оштећено. Постојање овога слова потврђује и добро уочљива двотачка испред слова З. Да је ЗВОНИЦ наставак речи из претходног реда, не би двотачка ту стајала, јер она може бити само на почетку нове речи. Поменуто слово А у бордури не може бити наставак од ГА, већ мора следити иза слова Н. Дакле, Н и ГА се морају читати инверзно од редоследа којим стоје (или  узети у обзир да ГА има вишу позицију од Н). Према читању др Томовић, које је несумњиво исправно, почетак ове реченице гласи: А УБИШЕ ГА НА ЗВОНИЦЕ. Реч ЗВОНИЦЕ добијена је неправилном (са становишта савремене језичке норме) палатализацијом локатива “на Звонике“, у значењу “на Звонику“. Према томе, овај натпис садржи један од првих помена града Звоника! Наставак реченице, у чему се слаже првобитно читање професора Аврамовића и др Томовић, гласи: А НЕ БЈЕШЕ КРИВ НИ ДУЖАН НИКОМУ. Аутор ће овде предложити још једно решење. С обзиром да је реч КРЬВ записана са знаком за полуглас, а не словом И, логичније би било читати је као КРВ, а не као КРИВ. Прво слово у 15. реду заиста личи на Н, али друго никако не може бити И, већ се јасно види као О. У том случају читало би се КРВНО. Друга могућност је да прво слово у 15. реду нема две вертикалне црте (те самим тим не може бити Н), већ да се ту стоји само једна црта, која везана са О даје слово Ю. Заиста, с предње стране слова О уочава се с њим повезана хоризонтална цртица. У том случају, читало би се КРВЈУ. Обе ове варијанте, ДУЖАН КРВНО или ДУЖАН КРВЈУ, наводе на постојање обичаја крвне освете у Подрињу. Односно, у овом случају, писац одриче да су убице имале основа за крвну освету над покојником.

Премда су слова, због лошег планирања  простора, неуједначене величине, по свим осталим параметрима текст представља дело вештог клесара. Линије слова су дубоке, клесане косим резом, уједначене дебљине, а слободни крајеви линија се завршавају стопицама. Тип слова је уставни, угласти, а мајстор се углавном доследно придржавао изабраних облика. Нарочито је занимљива затворена форма слова Ж, затим У са крацима преломљеним на доле, Р лучно повијено удесно, и петопотезно Д са троугластим ножицама у 15. реду (у 2. реду је класично трапезасто Д). Сва слова А су са једном ножицом (нису рачваста), али је њихов облик угласт, тако да се и тип овог слова може одредити као уставни, насупрот брзописном омчастом А. Слова Б и В су доследно писана уставно, са угластим петљицама. Код В је горња петљица мања од доње. Слово Е је искључиво српастог облика, а И у класичном уставном облику, идентично као савремено Н. Слово З је уставно, са угластим горњим делом и готово калиграфски извијеном доњом кукицом. Слово К је дводелно, са усправном првом цртицом. Друга цртица је у 6. реду простог српастог облика, док је у 14. реду калиграфски извијена. Занимљив је случај трећег слова К, на почетку последњег, 17. реда. Ту због бордуре није било места за цело слово, па је урезан само други, извијени део. Слово Л у 3. реду има преломљен врх, док су сва остала Л простог рачвастог облика.  Н је потпуно идентично савременом латиничном облику, са косом цртом која се спушта слева надесно, од врха леве вертикалне, до дна десне вертикалне црте. Слово О је зашиљено са горње и доње стране. 

Врло је занимљив облик слова Ѡ у имену клесара. Није уобичајено да ово слово има виши средишњи део у односу на крајеве, а овде је то веома изражено. Изгледа као да је клесар употребио лигатуру Ѿ (ОТ) да би написао слово Ѡ, грешком, или је пак хтео на тај начин своје име да учини китњастијим. На натпису се уочава само једна права лигатура, и то на самом почетку (ПИ).

По угластом уставном облику слова, натпис Прељуба Мачка показује извесне сличности са натписима Браје Тврдојевића и Милца Црнића. Милчев натпис поседује чак и оштрије угласте облике (код њега су угласте и форме слова У и Ч). Међутим, по облицима Д и Ж  Прељубов натпис издваја се од свих осталих на подручју Зворника, на којима ова два слова имају класичан изглед. Такво Д и Ж нису уочени ни на шест натписа са подручја Борине, док се петопотезно Д јавља на некима од споменика пронађених недавно у Бијељини. Петопотезно Д је доследно коришћено у средњовековним натписима из Дубнице код Калесије, што је такође у непосредној близини Зворника (јавља се шест пута на натпису Дабижива Драшковића). Међутим, натписи из Дубнице показују знатно млађе морфолошке особине којих нема на зворничким (В чисто квадратног облика, троного Т, А са омчицом на средини вертикалне цртице, употреба слова Ћ). Ипак, сви поменути натписи немају облик Ж ни приближно налик овом на Прељубовом споменику.


Сл. 11. Натпис Дабижива Драшковића из Дубнице код Калесије

Међу поуздано датованим натписима петопотезно Д са троугластим ножицама први пут се јавља у натпису војводе из Речана 1370. године. Почетком XV века употребљавано је на босанским надгробницима, а после 1434. године не појављује се више до краја XV века. Слово У са преломљеним крацима може се наћи у натпису Вигња Милошевића из 1404. године.

Аналогија за облик слова Ж пронађена је у натпису Дивца златара из села Мршића код Власенице, тридесетак километара јужно од Зворника. Међутим, на Дивчевом споменику сва остала слова имају знатно облију форму, доњи део слова У је изразито велики и округао,  а упадљиво је и брзописно З у облику бројке 7 (при крају другог реда). Тако се може закључити да је на Дивчевом натпису заобљено Ж више особина клесаревог “рукописа” него времена настанка. Овај натпис Вего, без образложења, датује у XV век.

Слово Ж са лучно савијеним крацима (уопштено гледано, не само затворене форме) чешће је коришћено током XIV века. У XV веку, нарочито на подручјима блиским Зворнику, преовлађују праволинијски облици Ж, једноставнији за клесање,  начињени од три просте укрштене цртице, или са водоравном цртицом уместо горњих кракова.

Све поменуте морфолошке особине текста, уз употребу слова В са потпуним петљицама, одређују горњу границу настанка натписа Прељуба Мачка у прве деценије XV века. Доњу границу није могуће поуздано поставити. Можда је превише смело тврдити да овај натпис садржи први писани помен града Звоника, старији од оног у дубровачком документу из 1410. године. Ипак, он нас наводи на значајан закључак да су не само Дубровчани, већ и локално становништво, користили назив Звоник. Глас Р у имену града дефинитивно се појавио тек са учвршћивањем османске власти.

Описани натпис показује се као значајан историографски извор кроз три податка: помен имена града, имена клесара Обрада, и самог Прељуба Мачка – припадника локалног нижег племства. О Прељубовом пореклу сведочи уобичајена фраза да је он сахрањен “на својој племенитој земљи”, односно на баштини наслеђеној од предака. У турском дефтеру из 1476. године, међу посадницима зворничке тврђаве помиње се Тврдољ син Мачка. Уколико је читање његовог презимена са османског писма тачно, Тврдољ би могао бити директан Прељубов потомак. У доба када су патронимична презимена ретко трајала дуже од једне генерације, само овако особено презиме могло се пренети кроз неколико колена. За посаднике зворничке тврђаве 1476. године дефтер наводи да су у питању “мартолоси који су дошли са стране”, односно војници хришћанске вероисповести из околних села, у које свакако спада и Липље.

Основни недостатак дубровачких докумената, као извора за проучавање средњовековне историје наших крајева, јесте што они у највећем броју случајева говоре о самим Дубровчанима: њиховим пословима, међусобним односима и споровима. Из тих докумената може се извући тек понеки податак о месту на које се односе, а готово ништа о локалним становницима. Невољу са османским документима, поред тога што су познији, представља писмо којим су писани. Због неприлагођености османског писма нашем језику, понекад ни најбољи оријенталисти не могу са сигурношћу да тврде како се неко лично име или топоним читају. У таквим околностима, ретки стари надгробни натписи представљају прворазредни извор и једино сведочанство о средњовековним становницима наших крајева.


Небојша Мићић

Рад је првобитно објављен у часопису: Натписи и записи 2, Београд – Ваљево, 2016, 21-33.

Извор: stanak.org






Средњовековни натпис из Зворника са поменом имена града
Прочитајте више »

24. новембар 2016.

О расенском писму


Винчанско писмо (Фото: Весник.нет)
Винчанско писмо (Фото: Весник.нет)
Научници су безуспешно покушали да објасне тајну етрурских слова помоћу „грчког“ и семитског писма, али не и помоћу србске ћирилице, која је баш једини кључ загонетке. Пјер Франческо Дјабулари и Анио ди Витербосу су покушали помоћу јеврејског језика, поткрепљујући то бесмислицом, да сви језици потичу из јеврејског, јер су Адам и Ева тобоже у рају причали на јеврејском?!
Неки научници користили су чак и угро-фински, немачки, јерменски, ирски, туранске језичке групе… Захарије Мајани са париске Сорбоне, покушао је са шиптарским језиком, варијантом са севера Албаније званим „дусмани“, а Јакоб Томопулос помоћу шиптарског дијалекта са југа. Џемс Велард је у својој књизи употребио 20 разних језика и дијалеката, неке чак из централне Африке, у којим је тражио порекло етрурског језика. Наравно, као и сви остали није се послужио српским писмом.
С. Билбија сматра да је тачна изјава пољског етрусколога Станислава Јакубовског, дата пре више од 100 година: „Етрурска тајна крије се у етрурским словима“. Станислав Јакубовски је проучавајући мумију из Загреба поставио тезу да је то пољски језик. Ово је било близу, јер је пољски облик србског (словенског) језика. Слично је и са бугарским научником Георгијевим, који је утврдио да је „етрурски“ језик бугарски.
Подсећања ради, садашњи бугарски језик води порекло од удаљеније србске рецензије. Рускиња Јелена Феодоровна отишла је најдаље, тврдњом да је етрурски језик уствари руски, који је данас најближи србском, али су у прошлости пољски, бугарски или руски били један те исти србски језик.
С. Билбија тврди да упадљива графичка сличност етрурског писма, ћирилице и писма руна, указује на њихов заједнички извор. Служећи се етимолошким и морфолошким методом при обрађивању сваке речи, за 80% етрурских речи налазио је значење за целе речи или за њихове корене у Вуковом Рјечнику србског језика или у другим србским речницима. Римљани освајачи, преуредили су етрурско писмо избацујући из њега знаке који представљају гласове: ж(аба), ч(ас), ћ(урка), ш(ишарка)… Они су рецимо, сугласничке групе шч и ст заменили са комбинацијом двогласа и трогласа, који су се касније нашли у свим романским језицима.
Светислав Билбија је растумачио и прочитао (није дешифровао јер расенска слова нису шифре) расенско-етрурско писмо помоћу знатно млађе ћирилице. Радивоје Пешић је доказао сличност дизајна етрурског писма, ћирилице, винчанског и влесовице, односно да потичу од истог народа, извора и културе.
У књизи „Завера порицања“ Р. Пешић је навео студију из 1981. објављену у Сасарији на Сардинији коју је објавио Масимо Питау под називом: La lingua de Sardi nuradici e degli e Etrusci, у којој је изнета документована и нападна идентичност сардинијског, македонског и црногорског фолклора. Пешић помиње Хеланика са Лезбоса, који је тврдио да су Пеласти претходници „Етрураца“ на Апенинима. Он истиче и обимну студију „Староиталија славјанска“ од Јана Колара из 1853. године, који наводи присуство Срба Пеласта, Илира, Месапа, Јапига, Калабра и Венета у Италији. Јапиги са југоистока Италије су Срби Јаподи из Лике, Месапи Срби из Велике и Мале Мезије (Србије), а Калабри (Галабри) су Срби из Рашке. Италијански антрополог Г. Серђи тврди да су поменути народи повезани са Србима (Словенима). Исто тврде и Јозеф Шавли и Матеј Бор у књизи Unsere vorfahren die Veneter, Бeч, 1988. У њој се каже да постоје трагови српског језика код Етрураца, Венета и Илира, а да су се бројни топоними и хидроними задржали до данас. Александар Димитријевић Чертков је о томе објавио дело: О језике Пеластов, населивсих Италију и сравнение јево с древне словенским, Москва, 1885.
Пешић наводи да се у Лувру чува велика статуа брадатог Бога, (можда Гилгамеша?) којег такође зову Сербон алијас Херакло асирски. Он у десној руци држи риса, а на етрурском се та животиња зове „рас“. Етрурци су на бродове стављали фигуру риса, а сами себе су звали звали народ Раси, Расени, Рашни, Рашани. Краља Реса помиње Момир у Илијади а постоји и народ Раса у северној Индији. Постојала је држава Арсава у малој Азији, затим дардански назив Рас, па Хет Арса (Орса), у Србији топоними Рас, Расина, Рашка…
Расени су своје писмо звали „елемента“. Били су духовити, писали су на врчевима за вино шаљиве поруке, на фрескама су разиграни, насмејани, чак и на представама у гробницама. Писали су у камену, слоновачи, бронзи, печеној глини, на зидовима или рецимо, на ланеној тканини, као Загребачка мумија. Знаци за раставу речи биле су усправне цртице између речи, или су речи растављане са једном до четири тачке. Заменице и прилози били су такође растављени. Писање у низу, непрекидном реду као што је расенско може се применити само на изразито фонетском језику (правило: једно слово један глас) као што је србски, где свако слово има свој глас у азбуци.
Расени су писали на четири начина: одозго надоле, одоздо нагоре, с десна на лево и с лева на десно, што је како тврди Деретић, увео као правило Сорбеј (Орфеј).
Италијан Ђузепе Микали је навео у књизи „Италија пре римске доминације“, Париз, 1824, на француском језику, да је најстарије име „Етрураца“ Расени, како су они сами себе звали. Силус Италикус каже за Римљане, да су они Дардани и Фрижани (Бриги, Брижани), а Расени (Рашани) су Меони, док су Са(р)бини уствари Спартанци, односно Дорци из Илирије. Етрурски текст, са шездесет речи на свитку камене фигуре извесног Ларса Пулена из Тарквиније, наводи имена неких српских богова и описује родослов племена Сербијуса, којима је припадао Пулен, баш као што Хорације себе назива Сарбел (Sarbelus), Са(р)бињанин.
Синиша Јаконић  /  приредио С. М. Филиповић
Извор: vaseljenska
Прочитајте више »
Blogger Tips and TricksLatest Tips And TricksBlogger Tricks